За нешто мање од две и по године (од марта 1845. до јесени 1847. године Његош је написао:
Лучу Микрокозма (обележаваћемо је скраћено са ЛМ),
Горски вијенац (ГВ) и
Лажни цар Шћепан Мали (ШМ).
Прва два рукописа је и у штампу предао одмах, а трећи (ШМ) предао је пуне три године касније, 1850, те се он из штампе појавило и јавности било представљен тек после Његошеве смрти или некако у то време, 1851. године.
Зашто је Његош оклевао да рукопис Шћепана Малог преда у штампу, то је посебно и веома занимљиво питање. Можда из оних истих разлога из којих је и Вук Караџић оклевао и колебао се да у штампу даде спев младог (деветнаестогодишњег) Његоша, Глас Каменштака: тај спев је, баш као и Лажни цар Шћепан Мали, изражавао дубоку сумњу у намере и политику Русије, те ни за тадању Србију ни за Црну Гору не би било корисно да представник или, чак, владар једне или друге од тих двеју малих држава тако отворено сумња, па чак и оптужује моћну Русију. На то Његош није помишљао кад му је било деветнаест година (кад је написао Глас Каменштака), али је помишљао кад су му биле тридесет и четири године, кад је написао Лажни цар Шћепан Мали.
Али нас не занима кад су поменута три дела штампана, него кад су написана. Кад је написао Лучу Микрокозма, Његошу су биле тридесет и две године; кад је писао Горски вијенац, тридесет и три године; кад је писао Лажни цар Шћепан Мали, тридесет и четири године. Три најмисаонија дела српске књижевности написао је, дакле, за наша данашња мерила један „млади књижевник“.
За нас је значајно да је Његош тих година свог живота био обузет нечим што је у сва три његова поменута дела исто. То исто повезује та три дела у једну целину, тако да ниједно од та три дела не можемо ни посматрати, ни доживљавати издвојено ако…
…ако желимо да проникнемо у дубину Његошеве мисли, до самог њеног корена!
Та целина чини Његошева три завршена дела једном трилогијом или, што је исто, даје трилогијски карактер сваком од та три дела, то јест свако од та три дела је схватљиво тек као део трилогије.
На тај начин се у Његошевом делу јавља нешто што је било карактеристично за античке грчке трагедије.1
У чему конкретном се огледа тај трилогијски карактер сваког од три Његошева завршена дела?
Лик из Горског вијенца, Игуман Стефан, није ништа друго до присуство и говор Луче Микрокозма у Горском вијенцу; Игуман Стефан је отеловљење Луче Микрокозма, те је на тај начин Луча Микрокозма уграђена у Горски вијенац; Игуман Стефан се у Горском вијенцу јавља као лик који собом носи искуство, наравно песничко и мистеријско искуство Луче Микрокозма, те тим искуством осветљава сва збивања и све остале ликове Горског вијенца; Игуман Стефан је врхунац мисли Горског вијенца, те он с добрим разлозима каже чак и умном Владици Данилу:
Ти си млад још и невјешт, владико!
(ГВ, 2495)
О, да знадеш шта те јоште чека!
(ГВ, 2498)
Игуман Стефан има једно искуство које Владика Данило још нема: монашко исихастичко искуство Луче Микрокозма, уздизања у Небеско Царство! Зато он, Игуман Стефан, суди другачије и о свету (о земаљском царству), јер гледа свет (земаљско царство) искуством које има о Небеском Царству. А Владика Данило је још сувише млад и „невјешт“ („невјежа“, који не зна, није упућен, наиван је), те не може о свету судити са становишта вишег, надсветовног.
Владици Данилу недостаје довршено искуство Луче Микрокозма (о уздизању у Небеско Царство), а Игуман Стефан је управо то и такво искуство: Луча Микрокозма у Горском вијенцу. На тај начин, ми тек у Игуману Стефану имамо и кључ за разумевање и целовито зрело доживљавање Горског вијенца. Али, то значи да ми не можемо очекивати од неког да схвати Горски вијенац ако није схватио Лучу Микрокозма, то јест ако у лику Игумана Стефана не препозна истину Луче Микрокозма. Тек са њим ми уочавамо три ступња уздизања (и уздигнутости) у Горском вијенцу:
– ступањ јунака, у сагласности с гусларима;
– ступањ Кола у сагласности с Владиком Данилом и
– ступањ Игумана Стефана.
Његош, наиме, није написао тему уздизања (тему Луче Микрокозма) кад је из мисли о Небеском Царству (у ЛМ) прешао на мисао о свету (земаљском царству или историји) у Горском вијенцу. Тема уздизања (у Небеско Царство) остала је најважнија и најузвишенија и у Горском вијенцу – где, на први поглед, Његош у том „историческом собитију“ говори само о збивању у свету или земаљском царству. Да, али о збивању историјском (које није световно).
Оно што је Игуман Стефан у Горском вијенцу, то је – опет један игуман (игуман Цетињског манастира) – Игуман Теодосије Мркојевић у Лажни цар Шћепан Мали. И он је искуство, присуство, говор и отеловљење Луче Микрокозма; он је Луча у драми Шћепан Мали!
О ступњевима је могуће говорити различито: једно је кад су нам различити ступњеви знања (или искуства) о истом, а друго је кад су различити ступњеви стварности, на пример ступањ биљни, ступањ животињски, ступањ људски (о божанском се више не може говорити као о ступњу исте стварности), тако да су различити ступњеви оног о чему је (могуће или не) наше знање или наше искуство.
Степенују се и знања међу Турцима, у петом чину (дејствију) Шћепана Малог, Кади-аскјер каже младом Караман-паши Махмудбеговићу:
Млад си, пашо Махмудбеговићу,
Свијетом се не познајеш добро!
Пошири је но Ти мислиш свијет!
(М, В, 585–587)
Рекло би се да је ситуација иста као кад у Горском вијенцу каже Игуман Стефан младом Владици Данилу да је млад и неискусан. Али, није иста ситуација, јер Кади-аскјер говори о свету из искуства световног, а Игуман Стефан из искуства надсветовног. Кади-аскјер каже младом Караман-паши да још нема довољно искуства о свету, а Игуман Стефан младом Владици Данилу да још није способан за то да о свету суди из искуства надсветовног (из искуства о уздизању у Небеско Царство, у „царство духа“, ГВ, 22–55). Јер Владика Данило има искуство о свету, и то огромно. То искуство и чини Владику Данила очајним. Он није оптимист као неискусни Караман-паша кад упоређује царство турско с царством руским (ШМ, V, 572–576). Игуман Стефан неће да оповргне Владичина искуства о свету, него да Владици укаже на виши, надсветовни критериј, тако да Владика треба да стекне и Игуманово искуство о свету (Царству) Небеском, искуство уздизања, искуство Луче Микрокозма. Тек тим искуством могуће је издићи се изнад сваког оптимизма и песимизма.
Исто се тако уздиже и Игуман Теодосије Мркојевић. Својим искуством – мистеријским искуством уздизања, искуством Луче Микрокозма о Небеском Царству као свету човекове Луче! – Игуман Теодосије Мркојевић превазилази једнако и Турке и Русе (руску чиновничку делегацију са књазом Долгоруковим) и своје сународнике. Јер он је једини који у Шћепану Малом говори искуством и осећањем Луче Микрокозма (а то је искуство о Небеском Царству).
Књаз Долгоруков очекује да један игуман – а то је Игуман Теодосије, старешина Цетињског манастира – има универзитетско образовање. Књаз Долгоруков расуђује стилом који је и у Русији уобичајен од доба Петра Великог: на нововековни начин. Сва мудрост је световна, јер у Новом веку је чак и свештеничко звање, баш као и свако друго звање, световног карактера. Њему Игуман Теодосије Мркојевић одговара:
Веома сам мало путовао,
Самоук сам, ако штогод знадем:
По буквици учио сам књигу,
По људима учио сам свијет,
По звјездама и богословију.
Што ми друга требује наука
Како овдје у наше крајеве.
(ШМ, IV, 8591)
Наравно, „звезде“ о којима овде говори Игуман Теодосије Мркојевић оне су исте звезде којима се и Његош диви у Лучи Микрокозма, па се човекова уздигнутост (у ступањ чисте Луче, ступањ Поезије као човекове сличности Богу) и састоји управо у томе дивљењу звездама, небу, бесконачности – од које је човек, иначе, кад није уздигнут, само уплашен и очајан! „Богословија“, као дивљење Богу и слављење Бога, долази до израза тек у томе човековом односу према смрти, Васкрсењу, бескрају и звездама: ако се ни при погледу на њих човек не осети мален и безначајан, него, напротив, слави Бога и захваљује (осећајући да је и човек нешто велико, Луча!), онда је човек постигао ступањ богословске мудрости каква се не постиже на универзитетима (високим теолошким школама)… Игуман је изучио књигу тек толико да може да чита, некако као Поп Мићо из Горског вијенца или као Прота Матија Ненадовић.
Зна о свету колико и о људима, јер свет је и важан као свет човеков, а не као предмет стручних студија. Игуман Теодосије говори Књазу Долгорукову заправо о науци каква је потребна „овде“, у „нашим крајевима“.
Та наука је – о Небеском Царству, дакле наука о Косовском завету. Наука о уздизању човека „до звезда“, као у Лучи Микрокозма. Све друге науке и знања, као што су знања и идеологија Новог века, непотребни су Косовском Завету (Небеском Царству, уздизању човека, његовој лучи), па можда и опасни:
Много огња под малијем лонцем,
Ил’ ће прснут ил пролит млијеко.
(ШМ, IV, 9293)
Наравно, знање о којем говоре Књаз Долгоруков и, онда, Игуман Теодосије јесте знање о свету, световно знање: оно је непотребно уздизању (Лучи, Небеском Царству, Косовском Завету). Оно је потребно свету, световности, свему што је световно, па и човеку који се определио за свет (за царство земаљско). Тако је потребно и Књазу Долгорукову. И руској држави. Али није потребно свештенству, јер свештенство не треба да служи држави (земаљском царству). Или тачније: није потребно свештеној служби човековој.
Додуше, Игуман Теодосије има и та световна знања, па га баш зато и шаљу на преговоре с Турцима; баш зато он једини својим световним знањима изнад знања свих осталих (знањима о људима!) запажа превару Шћепана Малог, запажа политичке намере и рачуне руских посланика, упозорава свој народ на могућу издају или превару, или бар равнодушност руских савезника итд. Али, Игуман исто тако зна и то да сва та световна знања не доприносе ничим свештеној служби, уздизању, Лучи, Небеском Царству, Косовском Завету, одржању духовне заједнице. Игуман Теодосије, као ни сам Његош, не гаји никакве илузије о карактеру нововековних знања: та знања су световна и ничим не доприносе духовности. Кад се узме у обзир како је Његош оштро устао против Доситејевих дела и његових нововековних илузија, онда је неоспорно да је Његош у поезији (у ликовима Игумана Стефана и Игумана Теодосија) мислио исто што и у животу, то јест да су за Његоша поезија и човеков живот различити докази исте истине. У Игуману Теодосију Мркојевићу не само да је отеловљена, да говори, него се и супротставила Луча Микрокозма свим осталим ликовима драме Лажни цар Шћепан Мали.[2]
Дакле, у драми Лажни цар Шћепан Мали Игуман Теодосије, а у њему и Луча Микрокозма, супротставио се свим ликовима те драме! Али свима: и Шћепану Малом, и Турцима, и Русима (руским посланицима, Књазу Долгорукову), и Патријарху Василију Јовановићу Бркићу, и Патријарху васељенском Есперију (и фанариотима, Фанару цариградском), и домаћем Попу Андрији Ђурашковићу, и ономе монаху који Шћепану доноси тајну поруку и писмо, и млетачким посланицима, и „патриотима“ из Приморја (Дебељи, бискупу Србину), и сердарима, војводама и главарима Црне Горе и Брда, па чак и самом народу и народном Колу!
То исто Коло које је онако достојанствено и узнесено у Горском вијенцу, где је у сагласности с Владиком Данилом и где тежи уздизању као и Владика Данило, овде у драми Шћепан Мали то народно Коло постаје карикатура и пародија Кола. Сам Његош овде сада пародира то Коло, јер је оно у сукобу са Лучом Микрокозма, са Игуманом Теодосијем Мркојевићем, а у сагласности је са Шћепаном Малим!
Која је онда то идеја и које схватање Игуманово (Игумана Теодосија) кад га Његош ставља изнад, па ако треба и против свих осталих, чак и против народа и Кола?
То је идеја Луче Микрокозма. Она је у сукобу са читавом емпиријском историјском стварношћу, то јест са појавом Новог века у Црној Гори, појавом нове епохе, са оним што се у Косовском Завету и у монологу Игумана Стефана у Горском вијенцу назива „свијет“, „состав паклене неслоге“ супротности.
Луча Микрокозма, то јест Игуман Теодосије Мркојевић није у сукобу једино са Владиком Савом и Цетињским манастиром!
Једина средина која реч Луче Микрокозма и њено отеловљење, Игумана Теодосија Мркојевића, прима као своје јесте средина монашка, у Шћепану Малом Цетињски манастир. Али о томе касније.
[1] Не треба заборавити да су антички велики писци трагедија писали трилогије, те да су поједине од тих трагедија очуване до данас биле тада делови трилогије. Зато бисмо могли рећи да је до нас дошла и сачувана неокрњена целина само онда кад бисмо имали читаву неку трилогију, а не само једну од трагедија из трилогије.
[2] Додуше, није се супротставила једино Владици Сави, јер овде је Владика Сава нека врста духовне сене и духовног пратиоца Игумана Теодосија. Или јасније: Игуман Теодосије брани начело које би иначе, историјски и у реалном животу, требало да брани сам Владика Сава начело владичанства и црквене аутокефалије (православне). Да ли ће се неко уздићи у Небеско Царство, постићи чистоту Луче и онда имати искуство о томе уздизању, то не зависи од његовог места у хијерархији црквеној, јер то уздизање Његош описује као Поезију, и то свештену. Свештена је у владике поезија (и Литургија), а не сам његов чин и одора! Игуман има искуство Луче Микрокозма, а Владика Сава нема. Исто тако и у Горском вијенцу: Игуман (Стефан) има, а владика (Владика Данило) нема!
Жарко Видовић
Извор: Сродство по избору
