Vidović: Njegoševa trilogija

Za ne­što ma­nje od dve i po go­di­ne (od mar­ta 1845. do je­se­ni 1847. go­di­ne Nje­goš je na­pi­sao:

Lu­ču Mi­kro­ko­zma (obe­le­ža­va­će­mo je skra­će­no sa LM),
Gor­ski vi­je­nac (GV) i
La­žni car Šće­pan Ma­li (ŠM).

Pr­va dva ru­ko­pi­sa je i u štam­pu pre­dao od­mah, a tre­ći (ŠM) pre­dao je pu­ne tri go­di­ne ka­sni­je, 1850, te se on iz štam­pe po­ja­vi­lo i jav­no­sti bi­lo pred­sta­vljen tek po­sle Nje­go­še­ve smr­ti ili ne­ka­ko u to vre­me, 1851. go­di­ne.

Za­što je Nje­goš okle­vao da ru­ko­pis Šće­pa­na Ma­log pre­da u štam­pu, to je po­seb­no i ve­o­ma za­ni­mlji­vo pi­ta­nje. Mo­žda iz onih istih raz­lo­ga iz ko­jih je i Vuk Ka­ra­džić okle­vao i ko­le­bao se da u štam­pu da­de spev mla­dog (de­vet­na­e­sto­go­di­šnjeg) Nje­go­ša, Glas Ka­men­šta­ka: taj spev je, baš kao i La­žni car Šće­pan Ma­li, iz­ra­ža­vao du­bo­ku sum­nju u na­me­re i po­li­ti­ku Ru­si­je, te ni za ta­da­nju Sr­bi­ju ni za Cr­nu Go­ru ne bi bi­lo ko­ri­sno da pred­stav­nik ili, čak, vla­dar jed­ne ili dru­ge od tih dve­ju ma­lih dr­ža­va ta­ko otvo­re­no sum­nja, pa čak i op­tu­žu­je moć­nu Ru­si­ju. Na to Nje­goš ni­je po­mi­šljao kad mu je bi­lo de­vet­na­est go­di­na (kad je na­pi­sao Glas Ka­men­šta­ka), ali je po­mi­šljao kad su mu bi­le tri­de­set i če­ti­ri go­di­ne, kad je na­pi­sao La­žni car Šće­pan Ma­li.

Ali nas ne za­ni­ma kad su po­me­nu­ta tri de­la štam­pa­na, ne­go kad su na­pi­sa­na. Kad je na­pi­sao Lu­ču Mi­kro­ko­zma, Nje­go­šu su bi­le tri­de­set i dve go­di­ne; kad je pi­sao Gor­ski vi­je­nac, tri­de­set i tri go­di­ne; kad je pi­sao La­žni car Šće­pan Ma­li, tri­de­set i če­ti­ri go­di­ne. Tri naj­mi­sa­o­ni­ja de­la srp­ske knji­žev­no­sti na­pi­sao je, da­kle, za na­ša da­na­šnja me­ri­la je­dan „mla­di knji­žev­nik“.

Za nas je zna­čaj­no da je Nje­goš tih go­di­na svog ži­vo­ta bio ob­u­zet ne­čim što je u sva tri nje­go­va po­me­nu­ta de­la isto. To isto po­ve­zu­je ta tri de­la u jed­nu ce­li­nu, ta­ko da ni­jed­no od ta tri de­la ne mo­že­mo ni po­sma­tra­ti, ni do­ži­vlja­va­ti iz­dvo­je­no ako…

…ako že­li­mo da pro­nik­ne­mo u du­bi­nu Nje­go­še­ve mi­sli, do sa­mog nje­nog ko­re­na!

Ta ce­li­na či­ni Nje­go­še­va tri za­vr­še­na de­la jed­nom tri­lo­gi­jom ili, što je isto, da­je tri­lo­gij­ski ka­rak­ter sva­kom od ta tri de­la, to jest sva­ko od ta tri de­la je shva­tlji­vo tek kao deo tri­lo­gi­je.

Na taj na­čin se u Nje­go­še­vom de­lu ja­vlja ne­što što je bi­lo ka­rak­te­ri­stič­no za an­tič­ke grč­ke tra­ge­di­je.1

U če­mu kon­kret­nom se ogle­da taj tri­lo­gij­ski ka­rak­ter sva­kog od tri Nje­go­še­va za­vr­še­na de­la?

Lik iz Gor­skog vi­jen­ca, Igu­man Ste­fan, ni­je ni­šta dru­go do pri­su­stvo i go­vor Lu­če Mi­kro­ko­zma u Gor­skom vi­jen­cu; Igu­man Ste­fan je ote­lo­vlje­nje Lu­če Mi­kro­ko­zma, te je na taj na­čin Lu­ča Mi­kro­ko­zma ugra­đe­na u Gor­ski vi­je­nac; Igu­man Ste­fan se u Gor­skom vi­jen­cu ja­vlja kao lik ko­ji so­bom no­si is­ku­stvo, na­rav­no pe­snič­ko i mi­ste­rij­sko is­ku­stvo Lu­če Mi­kro­ko­zma, te tim is­ku­stvom osve­tlja­va sva zbi­va­nja i sve osta­le li­ko­ve Gor­skog vi­jen­ca; Igu­man Ste­fan je vr­hu­nac mi­sli Gor­skog vi­jen­ca, te on s do­brim raz­lo­zi­ma ka­že čak i um­nom Vla­di­ci Da­ni­lu:

Ti si mlad još i ne­vješt, vla­di­ko!
(GV, 2495)

O, da zna­deš šta te jo­šte če­ka!
(GV, 2498)

Igu­man Ste­fan ima jed­no is­ku­stvo ko­je Vla­di­ka Da­ni­lo još ne­ma: mo­na­ško isi­ha­stič­ko is­ku­stvo Lu­če Mi­kro­ko­zma, uz­di­za­nja u Ne­be­sko Car­stvo! Za­to on, Igu­man Ste­fan, su­di dru­ga­či­je i o sve­tu (o ze­malj­skom car­stvu), jer gle­da svet (ze­malj­sko car­stvo) is­ku­stvom ko­je ima o Ne­be­skom Car­stvu. A Vla­di­ka Da­ni­lo je još su­vi­še mlad i „ne­vješt“ („ne­vje­ža“, ko­ji ne zna, ni­je upu­ćen, na­i­van je), te ne mo­že o sve­tu su­di­ti sa sta­no­vi­šta vi­šeg, nad­sve­tov­nog.

Vla­di­ci Da­ni­lu ne­do­sta­je do­vr­še­no is­ku­stvo Lu­če Mi­kro­ko­zma (o uz­di­za­nju u Ne­be­sko Car­stvo), a Igu­man Ste­fan je upra­vo to i ta­kvo is­ku­stvo: Lu­ča Mi­kro­ko­zma u Gor­skom vi­jen­cu. Na taj na­čin, mi tek u Igu­ma­nu Ste­fa­nu ima­mo i ključ za raz­u­me­va­nje i ce­lo­vi­to zre­lo do­ži­vlja­va­nje Gor­skog vi­jen­ca. Ali, to zna­či da mi ne mo­že­mo oče­ki­va­ti od ne­kog da shva­ti Gor­ski vi­je­nac ako ni­je shva­tio Lu­ču Mi­kro­ko­zma, to jest ako u li­ku Igu­ma­na Ste­fa­na ne pre­po­zna isti­nu Lu­če Mi­kro­ko­zma. Tek sa njim mi uoča­va­mo tri stup­nja uz­di­za­nja (i uz­dig­nu­to­sti) u Gor­skom vi­jen­cu:

– stu­panj ju­na­ka, u sa­gla­sno­sti s gu­sla­ri­ma;

– stu­panj Ko­la u sa­gla­sno­sti s Vla­di­kom Da­ni­lom i

– stu­panj Igu­ma­na Ste­fa­na.

Nje­goš, na­i­me, ni­je na­pi­sao te­mu uz­di­za­nja (te­mu Lu­če Mi­kro­ko­zma) kad je iz mi­sli o Ne­be­skom Car­stvu (u LM) pre­šao na mi­sao o sve­tu (ze­malj­skom car­stvu ili isto­ri­ji) u Gor­skom vi­jen­cu. Te­ma uz­di­za­nja (u Ne­be­sko Car­stvo) osta­la je naj­va­žni­ja i naj­u­zvi­še­ni­ja i u Gor­skom vi­jen­cu – gde, na pr­vi po­gled, Nje­goš u tom „isto­ri­če­skom so­bi­ti­ju“ go­vo­ri sa­mo o zbi­va­nju u sve­tu ili ze­malj­skom car­stvu. Da, ali o zbi­va­nju isto­rij­skom (ko­je ni­je sve­tov­no).

Ono što je Igu­man Ste­fan u Gor­skom vi­jen­cu, to je – opet je­dan igu­man (igu­man Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra) – Igu­man Te­o­do­si­je Mr­ko­je­vić u La­žni car Šće­pan Ma­li. I on je is­ku­stvo, pri­su­stvo, go­vor i ote­lo­vlje­nje Lu­če Mi­kro­ko­zma; on je Lu­ča u dra­mi Šće­pan Ma­li!

O stup­nje­vi­ma je mo­gu­će go­vo­ri­ti raz­li­či­to: jed­no je kad su nam raz­li­či­ti stup­nje­vi zna­nja (ili is­ku­stva) o istom, a dru­go je kad su raz­li­či­ti stup­nje­vi stvar­no­sti, na pri­mer stu­panj bilj­ni, stu­panj ži­vo­tinj­ski, stu­panj ljud­ski (o bo­žan­skom se vi­še ne mo­že go­vo­ri­ti kao o stup­nju iste stvar­no­sti), ta­ko da su raz­li­či­ti stup­nje­vi onog o če­mu je (mo­gu­će ili ne) na­še zna­nje ili na­še is­ku­stvo.

Ste­pe­nu­ju se i zna­nja me­đu Tur­ci­ma, u pe­tom či­nu (dej­stvi­ju) Šće­pa­na Ma­log, Ka­di-askjer ka­že mla­dom Ka­ra­man-pa­ši Mah­mud­be­go­vi­ću:

Mlad si, pa­šo Mah­mud­be­go­vi­ću,
Svi­je­tom se ne po­zna­ješ do­bro!
Po­ši­ri je no Ti mi­sliš svi­jet!
(M, V, 585–587)

Re­klo bi se da je si­tu­a­ci­ja ista kao kad u Gor­skom vi­jen­cu ka­že Igu­man Ste­fan mla­dom Vla­di­ci Da­ni­lu da je mlad i ne­is­ku­san. Ali, ni­je ista si­tu­a­ci­ja, jer Ka­di-askjer go­vo­ri o sve­tu iz is­ku­stva sve­tov­nog, a Igu­man Ste­fan iz is­ku­stva nad­sve­tov­nog. Ka­di-askjer ka­že mla­dom Ka­ra­man-pa­ši da još ne­ma do­volj­no is­ku­stva o sve­tu, a Igu­man Ste­fan mla­dom Vla­di­ci Da­ni­lu da još ni­je spo­so­ban za to da o sve­tu su­di iz is­ku­stva nad­sve­tov­nog (iz is­ku­stva o uz­di­za­nju u Ne­be­sko Car­stvo, u „car­stvo du­ha“, GV, 22–55). Jer Vla­di­ka Da­ni­lo ima is­ku­stvo o sve­tu, i to ogrom­no. To is­ku­stvo i či­ni Vla­di­ku Da­ni­la očaj­nim. On ni­je op­ti­mist kao ne­is­ku­sni Ka­ra­man-pa­ša kad upo­re­đu­je car­stvo tur­sko s car­stvom ru­skim (ŠM, V, 572–576). Igu­man Ste­fan ne­će da opo­vrg­ne Vla­di­či­na is­ku­stva o sve­tu, ne­go da Vla­di­ci uka­že na vi­ši, nad­sve­tov­ni kri­te­rij, ta­ko da Vla­di­ka tre­ba da stek­ne i Igu­ma­no­vo is­ku­stvo o sve­tu (Car­stvu) Ne­be­skom, is­ku­stvo uz­di­za­nja, is­ku­stvo Lu­če Mi­kro­ko­zma. Tek tim is­ku­stvom mo­gu­će je iz­di­ći se iz­nad sva­kog op­ti­mi­zma i pe­si­mi­zma.

Isto se ta­ko uz­di­že i Igu­man Te­o­do­si­je Mr­ko­je­vić. Svo­jim is­ku­stvom – mi­ste­rij­skim is­ku­stvom uz­di­za­nja, is­ku­stvom Lu­če Mi­kro­ko­zma o Ne­be­skom Car­stvu kao sve­tu čo­ve­ko­ve Lu­če! – Igu­man Te­o­do­si­je Mr­ko­je­vić pre­va­zi­la­zi jed­na­ko i Tur­ke i Ru­se (ru­sku či­nov­nič­ku de­le­ga­ci­ju sa knja­zom Dol­go­ru­ko­vim) i svo­je su­na­rod­ni­ke. Jer on je je­di­ni ko­ji u Šće­pa­nu Ma­lom go­vo­ri is­ku­stvom i ose­ća­njem Lu­če Mi­kro­ko­zma (a to je is­ku­stvo o Ne­be­skom Car­stvu).

Knjaz Dol­go­ru­kov oče­ku­je da je­dan igu­man – a to je Igu­man Te­o­do­si­je, sta­re­ši­na Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra – ima uni­ver­zi­tet­sko obra­zo­va­nje. Knjaz Dol­go­ru­kov ra­su­đu­je sti­lom ko­ji je i u Ru­si­ji uobi­ča­jen od do­ba Pe­tra Ve­li­kog: na no­vo­ve­kov­ni na­čin. Sva mu­drost je sve­tov­na, jer u No­vom ve­ku je čak i sve­šte­nič­ko zva­nje, baš kao i sva­ko dru­go zva­nje, sve­tov­nog ka­rak­te­ra. Nje­mu Igu­man Te­o­do­si­je Mr­ko­je­vić od­go­va­ra:

Ve­o­ma sam ma­lo pu­to­vao,
Sa­mo­uk sam, ako što­god zna­dem:
Po bu­kvi­ci učio sam knji­gu,
Po lju­di­ma učio sam svi­jet,
Po zvje­zda­ma i bo­go­slo­vi­ju.
Što mi dru­ga tre­bu­je na­u­ka
Ka­ko ov­dje u na­še kra­je­ve.
(ŠM, IV, 8591)

Na­rav­no, „zve­zde“ o ko­ji­ma ov­de go­vo­ri Igu­man Te­o­do­si­je Mr­ko­je­vić one su iste zve­zde ko­ji­ma se i Nje­goš di­vi u Lu­či Mi­kro­ko­zma, pa se čo­ve­ko­va uz­dig­nu­tost (u stu­panj či­ste Lu­če, stu­panj Po­e­zi­je kao čo­ve­ko­ve slič­no­sti Bo­gu) i sa­sto­ji upra­vo u to­me di­vlje­nju zve­zda­ma, ne­bu, bes­ko­nač­no­sti – od ko­je je čo­vek, ina­če, kad ni­je uz­dig­nut, sa­mo upla­šen i oča­jan! „Bo­go­slo­vi­ja“, kao di­vlje­nje Bo­gu i sla­vlje­nje Bo­ga, do­la­zi do iz­ra­za tek u to­me čo­ve­ko­vom od­no­su pre­ma smr­ti, Vas­kr­se­nju, bes­kra­ju i zve­zda­ma: ako se ni pri po­gle­du na njih čo­vek ne ose­ti ma­len i be­zna­ča­jan, ne­go, na­pro­tiv, sla­vi Bo­ga i za­hva­lju­je (ose­ća­ju­ći da je i čo­vek ne­što ve­li­ko, Lu­ča!), on­da je čo­vek po­sti­gao stu­panj bo­go­slov­ske mu­dro­sti ka­kva se ne po­sti­že na uni­ver­zi­te­ti­ma (vi­so­kim te­o­lo­škim ško­la­ma)… Igu­man je iz­u­čio knji­gu tek to­li­ko da mo­že da či­ta, ne­ka­ko kao Pop Mi­ćo iz Gor­skog vi­jen­ca ili kao Pro­ta Ma­ti­ja Ne­na­do­vić.

Zna o sve­tu ko­li­ko i o lju­di­ma, jer svet je i va­žan kao svet čo­ve­kov, a ne kao pred­met struč­nih stu­di­ja. Igu­man Te­o­do­si­je go­vo­ri Knja­zu Dol­go­ru­ko­vu za­pra­vo o na­u­ci ka­kva je po­treb­na „ov­de“, u „na­šim kra­je­vi­ma“.

Ta na­u­ka je – o Ne­be­skom Car­stvu, da­kle na­u­ka o Ko­sov­skom za­ve­tu. Na­u­ka o uz­di­za­nju čo­ve­ka „do zve­zda“, kao u Lu­či Mi­kro­ko­zma. Sve dru­ge na­u­ke i zna­nja, kao što su zna­nja i ide­o­lo­gi­ja No­vog ve­ka, ne­po­treb­ni su Ko­sov­skom Za­ve­tu (Ne­be­skom Car­stvu, uz­di­za­nju čo­ve­ka, nje­go­voj lu­či), pa mo­žda i opa­sni:

Mno­go og­nja pod ma­li­jem lon­cem,
Il’ će pr­snut il pro­lit mli­je­ko.
(ŠM, IV, 9293)

Na­rav­no, zna­nje o ko­jem go­vo­re Knjaz Dol­go­ru­kov i, on­da, Igu­man Te­o­do­si­je je­ste zna­nje o sve­tu, sve­tov­no zna­nje: ono je ne­po­treb­no uz­di­za­nju (Lu­či, Ne­be­skom Car­stvu, Ko­sov­skom Za­ve­tu). Ono je po­treb­no sve­tu, sve­tov­no­sti, sve­mu što je sve­tov­no, pa i čo­ve­ku ko­ji se opre­de­lio za svet (za car­stvo ze­malj­sko). Ta­ko je po­treb­no i Knja­zu Dol­go­ru­ko­vu. I ru­skoj dr­ža­vi. Ali ni­je po­treb­no sve­šten­stvu, jer sve­šten­stvo ne tre­ba da slu­ži dr­ža­vi (ze­malj­skom car­stvu). Ili tač­ni­je: ni­je po­treb­no sve­šte­noj slu­žbi čo­ve­ko­voj.

Do­du­še, Igu­man Te­o­do­si­je ima i ta sve­tov­na zna­nja, pa ga baš za­to i ša­lju na pre­go­vo­re s Tur­ci­ma; baš za­to on je­di­ni svo­jim sve­tov­nim zna­nji­ma iz­nad zna­nja svih osta­lih (zna­nji­ma o lju­di­ma!) za­pa­ža pre­va­ru Šće­pa­na Ma­log, za­pa­ža po­li­tič­ke na­me­re i ra­ču­ne ru­skih po­sla­ni­ka, upo­zo­ra­va svoj na­rod na mo­gu­ću iz­da­ju ili pre­va­ru, ili bar rav­no­du­šnost ru­skih sa­ve­zni­ka itd. Ali, Igu­man isto ta­ko zna i to da sva ta sve­tov­na zna­nja ne do­pri­no­se ni­čim sve­šte­noj slu­žbi, uz­di­za­nju, Lu­či, Ne­be­skom Car­stvu, Ko­sov­skom Za­ve­tu, odr­ža­nju du­hov­ne za­jed­ni­ce. Igu­man Te­o­do­si­je, kao ni sam Nje­goš, ne ga­ji ni­ka­kve ilu­zi­je o ka­rak­te­ru no­vo­ve­kov­nih zna­nja: ta zna­nja su sve­tov­na i ni­čim ne do­pri­no­se du­hov­no­sti. Kad se uzme u ob­zir ka­ko je Nje­goš oštro ustao pro­tiv Do­si­te­je­vih de­la i nje­go­vih no­vo­ve­kov­nih ilu­zi­ja, on­da je neo­spor­no da je Nje­goš u po­e­zi­ji (u li­ko­vi­ma Igu­ma­na Ste­fa­na i Igu­ma­na Te­o­do­si­ja) mi­slio isto što i u ži­vo­tu, to jest da su za Nje­go­ša po­e­zi­ja i čo­ve­kov ži­vot raz­li­či­ti do­ka­zi iste isti­ne. U Igu­ma­nu Te­o­do­si­ju Mr­ko­je­vi­ću ne sa­mo da je ote­lo­vlje­na, da go­vo­ri, ne­go se i su­prot­sta­vi­la Lu­ča Mi­kro­ko­zma svim osta­lim li­ko­vi­ma dra­me La­žni car Šće­pan Ma­li.[2]

Da­kle, u dra­mi La­žni car Šće­pan Ma­li Igu­man Te­o­do­si­je, a u nje­mu i Lu­ča Mi­kro­ko­zma, su­prot­sta­vio se svim li­ko­vi­ma te dra­me! Ali svi­ma: i Šće­pa­nu Ma­lom, i Tur­ci­ma, i Ru­si­ma (ru­skim po­sla­ni­ci­ma, Knja­zu Dol­go­ru­ko­vu), i Pa­tri­jar­hu Va­si­li­ju Jo­va­no­vi­ću Br­ki­ću, i Pa­tri­jar­hu va­se­ljen­skom Espe­ri­ju (i fa­na­ri­o­ti­ma, Fa­na­ru ca­ri­grad­skom), i do­ma­ćem Po­pu An­dri­ji Đu­ra­ško­vi­ću, i ono­me mo­na­hu ko­ji Šće­pa­nu do­no­si taj­nu po­ru­ku i pi­smo, i mle­tač­kim po­sla­ni­ci­ma, i „pa­tri­o­ti­ma“ iz Pri­mor­ja (De­be­lji, bi­sku­pu Sr­bi­nu), i ser­da­ri­ma, voj­vo­da­ma i gla­va­ri­ma Cr­ne Go­re i Br­da, pa čak i sa­mom na­ro­du i na­rod­nom Ko­lu!

To isto Ko­lo ko­je je ona­ko do­sto­jan­stve­no i uz­ne­se­no u Gor­skom vi­jen­cu, gde je u sa­gla­sno­sti s Vla­di­kom Da­ni­lom i gde te­ži uz­di­za­nju kao i Vla­di­ka Da­ni­lo, ov­de u dra­mi Šće­pan Ma­li to na­rod­no Ko­lo po­sta­je ka­ri­ka­tu­ra i pa­ro­di­ja Ko­la. Sam Nje­goš ov­de sa­da pa­ro­di­ra to Ko­lo, jer je ono u su­ko­bu sa Lu­čom Mi­kro­ko­zma, sa Igu­ma­nom Te­o­do­si­jem Mr­ko­je­vi­ćem, a u sa­gla­snosti je sa Šće­pa­nom Ma­lim!

Ko­ja je on­da to ide­ja i ko­je shva­ta­nje Igu­ma­no­vo (Igu­ma­na Te­o­do­si­ja) kad ga Nje­goš sta­vlja iz­nad, pa ako tre­ba i pro­tiv svih osta­lih, čak i pro­tiv na­ro­da i Ko­la?

To je ide­ja Lu­če Mi­kro­ko­zma. Ona je u su­ko­bu sa či­ta­vom em­pi­rij­skom isto­rij­skom stvar­no­šću, to jest sa po­ja­vom No­vog ve­ka u Cr­noj Go­ri, po­ja­vom no­ve epo­he, sa onim što se u Ko­sov­skom Za­ve­tu i u mo­no­lo­gu Igu­ma­na Ste­fa­na u Gor­skom vi­jen­cu na­zi­va „svi­jet“, „so­stav pa­kle­ne ne­slo­ge“ su­prot­no­sti.

Lu­ča Mi­kro­ko­zma, to jest Igu­man Te­o­do­si­je Mr­ko­je­vić ni­je u su­ko­bu je­di­no sa Vla­di­kom Sa­vom i Ce­tinj­skim ma­na­sti­rom!

Je­di­na sre­di­na ko­ja reč Lu­če Mi­kro­ko­zma i nje­no ote­lo­vlje­nje, Igu­ma­na Te­o­do­si­ja Mr­ko­je­vi­ća, pri­ma kao svo­je je­ste sre­di­na mo­na­ška, u Šće­pa­nu Ma­lom Ce­tinj­ski ma­na­stir. Ali o to­me ka­sni­je.

[1] Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da su an­tič­ki ve­li­ki pi­sci tra­ge­di­ja pi­sa­li tri­lo­gi­je, te da su po­je­di­ne od tih tra­ge­di­ja oču­va­ne do da­nas bi­le ta­da de­lo­vi tri­lo­gi­je. Za­to bi­smo mo­gli re­ći da je do nas do­šla i sa­ču­va­na neo­kr­nje­na ce­li­na sa­mo on­da kad bi­smo ima­li či­ta­vu ne­ku tri­lo­gi­ju, a ne sa­mo jed­nu od tra­ge­di­ja iz tri­lo­gi­je.

[2] Do­du­še, ni­je se su­prot­sta­vi­la je­di­no Vla­di­ci Sa­vi, jer ov­de je Vla­di­ka Sa­va ne­ka vr­sta du­hov­ne se­ne i du­hov­nog pra­ti­o­ca Igu­ma­na Te­o­do­si­ja. Ili ja­sni­je: Igu­man Te­o­do­si­je bra­ni na­če­lo ko­je bi ina­če, isto­rij­ski i u re­al­nom ži­vo­tu, tre­ba­lo da bra­ni sam Vla­di­ka Sa­va na­če­lo vla­di­čan­stva i cr­kve­ne auto­ke­fa­li­je (pra­vo­slav­ne). Da li će se ne­ko uz­di­ći u Ne­be­sko Car­stvo, po­sti­ći či­sto­tu Lu­če i on­da ima­ti is­ku­stvo o to­me uz­di­za­nju, to ne za­vi­si od nje­go­vog me­sta u hi­je­rar­hi­ji cr­kve­noj, jer to uz­di­za­nje Nje­goš opi­su­je kao Po­e­zi­ju, i to sve­šte­nu. Sve­šte­na je u vla­di­ke po­e­zi­ja (i Li­tur­gi­ja), a ne sam nje­gov čin i odo­ra! Igu­man ima is­ku­stvo Lu­če Mi­kro­ko­zma, a Vla­di­ka Sa­va ne­ma. Isto ta­ko i u Gor­skom vi­jen­cu: Igu­man (Ste­fan) ima, a vla­di­ka (Vla­di­ka Da­ni­lo) ne­ma!

Žarko Vidović

Izvor: Srodstvo po izboru