Дијалошка трибина на тему „Балкански танго“ у оквиру које се говорило о Ђорђу Балашевићу, одржана је 21. фебруара у Светогеоргијевском дому под Горицом. Отац Гојко Перовић угостио је теоретичара медија Драгог Гагу Вујачића и музичара Миодрага Жунића Жуну. Поред њих, гошће вечери су биле виолинисткиња Тања Богдановић и челисткиња Маја Антић Калезић, које су извеле неколико Балашевићевих пјесама.
На самом почетку трибине, присутне је поздравио Алекса Балашевић, Ђорђев син: „ Нажалост, нисам са вама, али желим вам да имате једну ноћ коју ћете памтити и да проведете онако како сте желели, да много неких нових клинаца чују корисне ствари вечерас, ствари које ће им бити водиља у животу, ствари уз које ће пронаћи своје атлантиде и своје неостварене снове учинити оствареним.“
Господин Вујачић казао је да је Балашевић прије свега био пјесник који је уз то имао добар слух и правио веселе, једноставне или носталгичне пјесме, никада тешке и лажно дубоке, као и да се играо музике. Истакао је да је он у својим пјесмама окружен црквеним мотивима, које непрекидно помиње и закити пјесму њима.
Оцијенио је да цијела његова умјетност јесте порука да човјек може да постане звијезда, а да остане приповједач, да пјева о другима, да не иде у неке друге скокове. „Он је успио са тим својим кругом и својим животом да покаже да једна скромност, намјерна скромност, и таква пјесма има своје слушаоце и да је он успио да постане велика звијезда.“
„Ђорђе је сасвим сигурно био једна велика звијезда, а са избором таквих тема које дефинитивно нису саме по себи толико биле популарне и јаке, у том периоду, па ни данас, све мање. Он их је дигао на један ниво и то је за поштовање“, закључио је Вујачић.
Господин Жунић нагласио је чињеницу да је Балашевић кроз многе пјесме помињао духовну црту и то показује колико у њему живи та духовна хоризонтала и вертикала. Казао је да је ријеткост наћи ауторитета у музици из кога избија толика снага, и музичка и интелектуална, као и да је од почетка свог професионалног рада до краја свог земног живота успио да се дотакне свих нас. „Невјероватан је моменат колико је он оставио трага кроз духовну призму, да је сваки текст, свака ријеч, сваки дио његове музике некога дотакао.“
Рекао је да је он знао, каκо је сазријевао његов духовни и интелектуални квасац, да се игра са пјесмама. „Чињеница да је стајао сам на бини даје огромну одговорност, јер причате и пјевате пред људима, треба да им пренесете енергију и дате неку смјерницу. Он је ту смјерницу знао да каже кроз ријеч, пјесму, музику.“
Истакао је да је из њега као врело избијала снага, интелектуална и духовна, и да је он просто желио да је подијели са другима. Посебно је подвукао чињеницу да ми је породица била срж свега.
Подијелио је и свој лични доживљај који је имао интерпретирајући његове пјесме: „Кад сам пјевао његове пјесме, увијек сам имао осјећај, ваљда како су године сазревале, да је он био свједок свих тих догађања што је у текстовима написао, као да је он био ту, да је на неком мјесту то видио и све изузетно предочавао слушаоцима.“
Оцијенио је да иако је младим људима много тога понуђено да виде и чују, његове пјесме јако позитивно утичу на њих. Три његове пјесме ушле су чак и у уџбенике. Закључио је да је Ђорђе најбољи репрезент Војводине.
Отац Гојко је окарактерисао Балашевића као романтика, критичара друштва, врло озбиљног комичара, као и психолога-приповједача, неког ко је „у модерном времену, са све фармеркама и гитаром, указивао на породицу, јако наглашавао везу са традицијом, збиља га нећемо сад угурати на силу у Цркву кад он није био баш ту на богослужењима, али је указивао универзалним порукама своје поезије на важност традиције.“
Истакао је да у последњем дијелу његовог опуса има неколико пјесама које се озбиљно хватају у коштац са смрћу (Дрвена песма, Мртви, Мати), које су озбиљан разговор са смрћу једног озбиљног човјека.
На самом крају, господин Жунић је и отпјевао пјесму Неки нови клинци. Отац Гојко је захвалио свима на пажњи и најавио следећу трибину за петнаест дана.
Лазар Шћекић/Митрополија
