Јапанска ауторка Рие Кудан добила је престижну књижевну награду у својој земљи. Тешко да би се то код нас дознало, да сјају њене литературе није додата и информација да је коаутор књиге – ChatGPT. Рие је на конференцији за новинаре признала свој „мали гријех“, односно, да је око пет одсто њене књиге The Tokyo Tower of Sympathy, „од ријечи до ријечи“, произвела вјештачка интелигенција.
За разлику од ње, има свјетских умјетника који нијесу били тако шкрти у коришћењу вјештачке интелигенције. Примјера ради, берлински фотограф Борис Елдагсен је прошле године признао да је његова фотографија, односно, његов побједнички рад под називом Sony World Photogrphy Awards у цјелости креиран коришћењем ВИ. Међутим, за разлику од Рие Кудан, он се повукао са Сонијевог такмичења за најбољу фотографију. Признао, и људски се повукао!
Ако бисмо се вратили структуралистичком постулату да је „текст аутор“, или древној, далекоисточној „књижевности без имена“, или нашој дијачкој књижевности из средњег вијека, не бисмо имали право да богзна шта приговарамо. Текст је текст! Ако је добар нећемо му у зубе гледати. А писац!? Ако није скрушен, ако није понизни слуга Семиозе – тешко њему!
Па, ипак, ако се вратимо у наше вријеме, те промислимо о овдашњим књижевним наградама, одосмо дођавала. Јер, наша књижевност, углавном, постоји само због награда, а то значи због имена, због похлепе, због пара и комплекса.
Мислим да смо на добром путу да дођемо до нечег језиво парадоксалног; наиме, до тога да ће наши неталентовани писци, уз подршку ВИ, ‒ наравно сасвим, сасвим прећутану ‒ писати сасвим, сасвим талентоване романе. Могуће да ће нас то одводити у хипер-хиперпродукцију, те ће се, рецимо, већ наредне године устостручити трка за НИН-ову нагаду; имаћемо, можда, невјероватних 18 803 романа у оптицају, за ову, или неку другу пожељну награду.
Милорад Дурутовић
