Пише: Филип Драговић
Велики спортски успјех Новака Ђоковића мотивисао је сваку разумну адресу из региона да му честита и захвали на витешком држању. Црногорски државници су к томе додали и његове заслуге за промоцију Црне Горе и подсјећање на његово црногорско поријекло.
Али има и оних међу нама којима пораз Карлоса Алкараза није лако пао. Што је спортски и навијачки легитимно, али је ван радара људског достојанства имати портал који објављује свакакве вијести (па и спортске) а привести јучерашњи дан крају без основне информације ко је освојио злато у тенису на ОИ у Паризу. Такође је ван сваког укуса „полемисати“ са шампионом свијета зашто пјева „Весели се српски роде“ и зашто у тој поскочици призива вијорење српског барјака „од Призрена до Румије“. А то чине, такозвани „европејци“.
Шта је лоше у тој пјесми? Што српска етничка заједница има право да постоји изван Србије? Па и у Црној Гори, гдје по свим пописима и анкетама има респектабилно присуство? Или што та заједница (као и свака друга на свијету) има свој барјак? Или што се у пјесми не наглашава да тај барјак може сасвим мирно и лијепо да се вијори поред државне заставе Црне Горе? Збиља такав административни аксиом није мелодичан ни ритмичан, али је још мање музикална интерпретација ове пјесме као војне корачнице којим армада Републике Србије креће на земље у окружењу. Збиља треба да сте анти-таленат за политику и поезију па да овај пјесмурак тако доживите.
Или је ипак, можда, највећи проблем што Новак подједнако воли и Црну Гору и њен (и свој) српски род? Који то грађански и демократски пропис може да забрани такву љубав?
