Црна Гора има славну прошлост, хаотичну садашњост и неизвјесну будућност. Црна Гора има своје административне границе, природна богатства, изгубљену и/или распродату привреду. Има и свој народ, односно, како се данас коректиније каже, грађане. Грађани имају у парламенту своје политичке представнике. Они се старају да Црна Гора постаје и опстаје као друштво хроничних подјела. Заправо, тешко је рашчланити ко кога демократски еманира у тој корелацији. Грађани се обично позивају на поштовање изборне воље, а, необично, и политичари се, такође, позивају на поштовање изборне воље. У чему је онда неспоразум? У Црној Гори постоје питања без одговора, поготово када би ти одговори показали да у овдашњој демократској корелацији грађана и њихом вољом изабраних политичких представника функционише једино добра воља да се живот побољша, али и то само на нивоу вербалног декламовања. Примјера ради, недавни сајбер напад на Црну Гору филигрански описује у каквом хаосу живимо. Рашко Коњевић је на прву лопту оптужио Русе. Његов посао се своди на то, да објасни ко су државни непријатељи.
Када се пак установило да иза сајберовања црногорског информатичког система стоји хакерска дружина Cuba ransomware, министар Мараш Дукај је позвао у помоћ америчку амбасаду, па и сами Еф-Би-Ај, како би нам објаснио ко су наши пријатељи, партнери. То је уосталом његов посао. Када су, најзад, истражитељи из Еф-Би-Ај-а установили да сајбер напад долази ИЗНУТРА и да се злонамјерни код раширио са рачунара који је повезан на Владин сервер, прича о непријатељским Русима постала је ваљда досадна, а информација о стручним Америма остала у сјенци онога што се дешавало унутар црногорске Скупштине. Према томе, како год окренемо прича о судбини црногорске државе решава се унутра. Исток, Запад, Руси и Амери – па то су само мотиви овдашњих политичких наратива.
Као што људи и дигитални роботи могу да оболе од неке вирусне инфекције, тако и политички наративи могу да имају својеврсне вирозе. Ако, тако, ослушнемо шта причају наши политички наратори и без топломјера можемо схватити да им врућица чело жари. Примјера ради, прије недјељу дана кад се прочуло да државу нападају хакери, већ споменути, Коњевић изјављује: „Иза овог напада из досадашњег искуства људи из струке стоје одређени државни ресурси које неко има на располагању. Ко би могао да има неку врсту политичког интереса да нанесе ову врсту штете Црној Гори? Држим да постоји довољно сумње да је истина да је Русија за напада“. Колико год били опасни вируси, било да нападају људско било информатичко ткиво, далеко су злоћудније вербалне вирозе какве шири Коњевић и њему сродни политичари. У три реченице Коњевић показује овдашњу политичку мегаломанију. Је ли, Црна Гора толико је моћна и опасна да Русија нема већих мука него да се баш с Црном Гором обрачуна? Сличне симптоме показује и Дукај с причом да је неко уложио десет милиона еура у вирус који треба да нападне Црну Гору. Баш логична инвестиција!?
Колико је убједљива Коњевићева фразеологија, потврђује и то што Коњевић своје демагошко булажњење сам раскрива. Позива се на „искуство људи из струке“, али не каже којих „људи“ и из које „струке“, али зна да „непознат нетко“ располаже „одређеним државним ресурсима“, али све што о ресурсима зна јесте да су „одређени“. Након свог фразирања и лажног фризирања, Коњевић се тек на основу голе сумње усуђује да окриви Русију.
Руси су криви – то једина, логички посматрано, конкретна његова изјава. Наравно, он је тога свјестан. Овладао је језиком манипулисања, стварања тензија, подјела. Све да избије нови свјетски рат, он би опет гледао може ли како из тога политички или лично да профитира. Било би поштеније Коњевићу да је просто иступио јавно и рекао: Руси стоје иза напада. Нама је свеједно да ли је то истина. Од истине, части и образа далеко је важније оно што је политички корисније. Јер од политике се живи, а то грађани често заборављају. Па се онда љуте на коње које за трку бирају.
Милован Урван
