Пише: Вера Дидановић
Креативност у тражењу нових решења појачала је утисак да власт сумња у изборну победу: у супротном, не би било потребе за оноликим штеловањем чак и у сегменту избора за дијаспору.
Делује да је, после вести о опструкцији гласања неколико десетина хиљада припадника дијаспоре, која сликовито говори о несигурности власти пред парламентарне изборе 25. октобра, време да се постави донекле цинично питање: да ли ће, као некад Ивица Дачић, сада Расим Љајић бити у прилици да каже да се „можда не зна ко ће бити председник Србије, али се зна ко ће бити премијер“?
Чувену реченицу Дачић је изговорио у изборној ноћи 6. маја 2012, док је још трајао други круг председничких избора на којима је Томислав Николић победио Бориса Тадића. А кад је тај исход постао познат, странку је превео из загрљаја дотадашњег коалиционог партнера, демократа, у наручје преименованих радикала, што је 28. јуна, између осталог, наплатио добијањем премијерске функције.
избори још нису расписани, иако је Александар Вучић поднео оставку још 27. септембра – зна се само да морају бити одржани до краја децембра. Није искључено да до тада трају понављања гласања на парламентарним изборима на појединим бирачким местима, нарочито зато што све указује на врло тесан однос снага два главна такмаца. Зато би се могло десити да коначна одлука припадне неком трећем – можда баш некој од осам мањинских странака које су поднеле изборне листе.
После пропасти покушаја „удомљавања“ Александра Вулина на листи др Бранимира Несторовића, нађен је начин за обраћање најтврђим проруским бирачима, кроз његову подршку листи СНС и најаву председничке кандидатуре.
Љајић се већ препоручио тврдњом да се његова коалиција не бори да победи, већ да њени посланици буду пресудни („Имамо политичку снагу и треба да је преточимо у пет или шест посланичких мандата и допринесемо стварању парламентарне већине.“). Потрудио се и да направи листу ширег опсега, склопивши савез СДП са новооснованом Црногорском демократском партијом, коју, гле чуда, чине људи раније познати као чланови друге Љајићеве странке, „немањинске“ СДПС, чији је председник сада редитељ Југ Радивојевић.
И Вучићу, зато, сада мора бити јасно да нема унапред гаранције да ће, ако зафали, резервне посланичке мандате моћи да добије из корпуса мањинских странака, за које не важи цензус од три посто освојених гласова, доста незгодан у ситуацији очекиване високе излазности. Зато ослањање на стандардни изборни инжињеринг није довољно.
Чувам ноћ од будних
Креативност у тражењу нових решења појачала је утисак да власт сумња у изборну победу: у супротном, не би било потребе за оноликим штеловањем чак и у сегменту избора за дијаспору, на којима је жељу за учешћем изразило 106.000 људи. То јесте велико повећање заинтересованости, с обзиром на то да је на парламентарним изборима 2023. у дијаспори гласало 31.552 грађана, али је и даље реч о малим бројевима – али за СНС очигледно врло битним.
Уколико студенти освоје макар један глас више од напредњака, Љајић вероватно не би био једини досадашњи сарадник напредњака спреман да дубоко размисли о престројавању за будућност
Само три сата након што је дискриминаторска одлука за дијаспору донета, остављајући чак пет држава без иједног бирачког места (Бугарска, Румунија, Словачка, Турска, УАЕ) направљена је апликација за спајање људи који до бирачких места морају да путују и оних који могу да их угосте у градовима где се гласа. Тиме, и другим предузетим акцијама, показана је важна карактеристика актуелног предизборног периода: мотивација антирежимског дела популације изузетно је висока. У изразито неправедним изборним условима, у којима владајућа странка различитим облицима инжењеринга себи унапред обезбеђује неколико мандата предности, реч је о фактору који има капацитет да постане пресудан.
Осим примера који говоре о томе да се напредњаци боре буквално за сваки глас, какав је прича о дијаспори, о томе колико избори могу бити тесни говоре и истраживања јавног мњења – која се, додуше, овог пута објављују ређе него икад раније. У једном од оних која су ипак доспела у јавност, Нова српска политичка мисао утврдила је почетком септембра да је Студентска листа, за коју би, у тренутку анкетирања, гласало 44,4 одсто изјашњених бирача, у малој предности у односу на напредњаке, који би могли да рачунају на 41,7 одсто гласова.
У месец дана касније рађеном „rolling“ истраживању (континуирано праћење трендова у реалном времену) у које смо имали увид, однос је сличан – забележена је мала предност студената, уз смањен број неопредељених. Нешто о расположењу преосталих неопредељених могло би се закључити из одговора на питање о повезаности државе и организованог криминала: натполовична већина види ту везу, док је око петине испитаника негира. Упитани о томе шта их брине у случају да Студентска листа освоји власт, готово половина неопредељених тврди да их не брине ништа, док приближан број, нешто испод петине, каже да их брине недостатак искуства и могућност злоупотребе власти од стране нових актера.
А ту је и Вулин
За разлику од власти, која паралелно са обећањем „да ће их победити убедљивије него икад“ има епизоде у којима говори о могућности губитка, што аналитичари тумаче намером да се мотивише бирачко тело, на опозиционој страни спектра у јавним наступима све пршти од оптимизма: студенти тврде да су сигурни да ће моћи самостално да формирају власт, а мање странке и групације са реалним политичким значајем (Европска Србија, Аутентична десница, СПС) не допуштају могућност остајања испод цензуса.
Душан Павловић: Милошевић 24. септембра 2000. и Вучић 25. октобра 2026. – сличности и разлике
До избора је, у моменту припреме овог Радара, остало 19 дана, током којих свашта може да се деси. Активностима на свим пољима, од кампање на терену, преко пропагандног рата, до акција застрашивања, власт настоји да смањи неизвесност ситуације. Борба коју води, додуше, има свакодневне кризе – било да је реч о испаду Александра Шапића, градоначелника Београда, отказивању у последњем тренутку доласка словачког премијера Роберта Фица на скуп СНС у недељу у београдској Арени, или паљењу Нишке тврђаве током страначког скупа.
Има индиција да, упркос испољеном уверењу да побеђују и то сами, и студенти разумеју да се борба за сваки глас мора водити интензивно, до последњег тренутка: теренска кампања не посустаје, а све је очигледнији и фокус на теме корупције и економије за које истраживања јавног мнења показују да највише интересују грађане
Након што је пропао покушај „удомљавања“ Александра Вулина на листу коју је требало да оформи др Бранимир Несторовић, пронађен је алтернативни начин за обраћање најтврђем проруском делу бирачког тела: лидер Покрета социјалиста затражио је од чланова своје странке у понедељак на скупу „Српски свет“ да на парламентарним изборима гласају за листу коју предводи Вучић, али и најавио своју кандидатуру на ванредним председничким изборима.
Има индиција да, упркос испољеном уверењу да побеђују и то сами, и студенти разумеју да се борба за сваки глас мора водити интензивно, до последњег тренутка: теренска кампања не посустаје, а све је очигледнији и фокус на теме корупције и економије за које истраживања јавног мнења показују да највише интересују грађане. Користе и предност коју им доноси велики број посланичких кандидата са озбиљним биографијама, захваљујући коме могу свакодневно да одржавају више истовремених скупова у различитим деловима земље.
Самостална победа, иако за њих најпожељнија, не мора да им буде искључиви циљ: према неким проценама, уколико освоје макар један глас више од напредњака, Љајић не би био једини досадашњи сарадник напредњака спреман да дубоко размисли о престројавању за будућност. Подршку, чак и за мањинску владу, обећала је и Европска Србија, а за сарадњу је спремна и Аутентична десница. Актуелна гадљивост коју студенти гаје према странкама и њиховим члановима које олако називају „упрљаним“ лако би се, после избора, истопила пред вишим интересима. Ако буду оствариви.
Извор: Радар
