Пише: Вера Дидановић
У чему је разлика између обећања Александра Вучића “имаћете изборе кад год будете тражили” и његове сада важеће тврдње да ће избори бити одржани на пролеће или крајем следеће године?
Ако смо се већ одавно уверили да прича о изборима по жељи противника није истинита – баш као и многе друге изјаве истог извора – зашто би сада требало да верујемо у верзију о изборима 2026. и оцене провладиних медија да је намера студената да 28. децембра скупљају потписе за расписивање избора бесмислена, јер су избори „скоро расписани“ и остало је само да се „то формализује“?
И колики је, у целој слагалици, значај председничких избора, односно Вучићеве шансе да нађе кандидата за кога верује да може да победи у првом изборном кругу – ако заиста нема намеру да промени Устав и омогући себи борбу за трећи председнички мандат?
Шта кажу закони
Требало би да у причи о изборном календару неку улогу имају и изборни закони, а они јасно дефинишу термине изласка на биралишта: редовни парламентарни избори морају бити расписани 90 дана пре него што истекну четири године од дана када је конституисана Народна скупштина, а од дана расписивања избора не може проћи мање од 45 ни више од 60 дана. Актуелни сазив Скупштине Србије конституисан је 6. фебруара 2024, што значи да би редовни парламентарни избори могли бити расписани почетком новембра 2027. и одржани у периоду од половине децембра те године и почетка јануара 2028.
Нешто раније, на распореду су председнички избори: актуелни (према Уставу, последњи) петогодишњи председнички мандат Вучићу истиче 31. маја 2027. године, а према закону председник Народне скупштине расписује редовне председничке изборе 90 дана пре истека мандата, тако да се они одрже у наредних 30 до 60 дана. Рачуница каже да то значи да би се – уколико Вучић раније не поднесе оставку – за председника гласало између 1. априла и 1. маја 2027. године.
Током 2026, која се већ проглашава „изборном годином“, на реду су, заправо, само локални избори у десет општина: Аранђеловац, Бор, Бајина Башта, Кладово, Књажевац, Кула, Лучани, Мајданпек, Смедеревска Паланка и ужичка градска општина Севојно. Према закону, избори могу бити расписани најраније 150 а најкасније 45 дана пре истека мандата, а од дана расписивања до дана гласања не може проћи мање од 30 ни више од 60 дана. Када се узму у обзир још и различити датуми конституисања скупштина у десет поменутих општина, рачуница постаје изузетно компликована и каже да би се, појединачно посматрано, избори морали одржавати између јануара и јуна. Период се сужава уколико се одлучи да се у свих десет општина гласа истовремено, али, осим у случају повезивања са неким изборима на вишем нивоу – парламентарним или председничким – нема много разлога да се то очекује, јер је напредњачка изборна машинерија најефикаснија кад се концентрише на мањи терен.
Посебна прича је Зајечар – тамо би, после одлуке Вишег суда о поништавању одлуке о верификацији одборничких мандата, уколико буде поштовања закона, избори требало да буду поново расписани, како би се изашло из тренутног стања потпуног безвлашћа. А када? Јуче.
Све остало – било да је реч о захтеву студената или помињању избора на пролеће или крајем следеће године, све уз додатак у виду приче о могућем спајању председничких и парламентарних– били би превремени избори, за чије расписивање морају да постоје неки разлози. У напредњачкој Србији, уверили смо се, у разлоге не спада општи интерес, односно потреба да се демократски реши криза дуга више од годину дана, већ само интерес власти – због кога смо више пута имали потпуно непотребне превремене изборе.
Овога пута, међутим, расписивање парламентарних избора на захтев побуњене јавности, предвођене студентима, ниједног тренутка није деловало као опција, чиме су најуверљивије потврђене процене да се расположење грађана битно променило. Да ли је ситуација и даље таква?
За кога ради време
Има назнака да је, последњих недеља, власт успела донекле да се консолидује, првенствено захваљујући репресији коју примењује према непослушнима. Вучић сада поново диктира теме, уместо да се, као месецима након почетка побуне изазване падом новосадске надстрешнице, неуспешно правда и вуче очигледно погрешне потезе.
Успео је и да, у готово ратном стању које је обележило дан гласања и разне облике убеђивања бирача у данима који су претходили, забележи „победе“ листа које је, с председничке позиције, „предводио“ на локалним изборима у Косјерићу, Мионици, Неготину и Сечњу. Хвали се и победом у Зајечару, упркос стању у коме се тај град налази више од пола године након избора, протеклих уз изразито висок степен манипулација.
После неколико неуспешних покушаја, Вучић је, како нас уверавају његови мегафони, „доказао да блокадери лажу“ тиме што је крочио у Ниш – у очигледно контролисаним условима, додуше, али то публици којој се обраћа није морало да буде баш очигледно. Напротив, сасвим је могуће да је информација о трајности посете (два дана) успешно „затрпала“ чињеницу да није било могуће организовати стандардне сцене масовне подршке вољеном вођи.
Питање је, међутим, да ли је све то, заједно са снажном медијском кампањом о „тоталном рату међу блокадерима“, у ситуацији колапса спољне политике, али и назнака буђења домаћих правосудних органа, заиста довољно за прогнозу да се власт спрема за изборе већ на пролеће, уверена да, уз разне облике изборног инжењеринга и притисака, заиста може да их добије.
Рачуница је, заправо, још компликованија, јер подразумева и решење проблема председничких избора. На страни побуњене јавности оно још није у фокусу, иако га је Вучић већ увео у причу, помињући могућност да председнички избори буду одржани истовремено са парламентарним, али и демантујући процене да би могао приступити промени Устава, како би се кандидовао трећи пут. Чак је, уместо раније приче о „повлачењу из политике“, најавио нови план, који много више личи на понашање ауторитарних вођа Путиновог типа, уводећи непостојећи термин „кандидатуре за место премијера“. Да ли нам је тиме заиста сервирао агенду?
Искуство каже да Вучић воли да купује време и није тешко замислити да прича о изборима на пролеће служи само за замајавање и трошење времена до последњег законског рока – нарочито с обзиром на пројекат Експо, понекад (оптимистички?) називан „Вучићевом отпремнином за одлазак с власти“.
Реалност, међутим, опомиње – проблеми са којима се суочава све су већи и све вероватније делује да време не ради за њега: криза око НИС-а није решена и прети да ескалира, одустајањем Џареда Кушнера од пројекта „Генералштаб“ после покретања оптужног предлога против министра Николе Селаковића нестала је она мала нада за приближавање Доналду Трампу, у Бриселу више не пале стари „стабилократски“ трикови, али зато напредак Црне Горе и Албаније на европском путу постаје све очигледнији, а прича о Србији као „лидеру у региону“ све бесмисленија…
Варијанте и проблеми
У таквим околностима, прилично рационално делује оно што Вучић и иначе често ради – припрема терен за више различитих опција, константно одмерава исходе, а коначну одлуку доноси у последњем тренутку. Акције које гледамо, зато, не морају бити доказ скорих избора, јер су од користи за сваку потенцијалну одлуку о тајмингу: и рад на слабљењу побуњеничке стране, и покушај поправљања сопственог рејтинга, и удари на правосуђе и медије, и настојања у циљу „пеглања“ односа са страним факторима.
Од свега тога, за Вучића нимало лакше није ни наћи председничког кандидата коме се може „напумпати“ победа у првом изборном кругу и тако избећи сабирање гласова намењених (вероватном) већем броју опозиционих кандидата. Изградња култа личности има своју цену, па ни Милош Вучевић, ни Ана Брнабић, ни Томислав Николић, ни Милица Стаменковски (Заветница) ни било ко други ко би могао бити на располагању, не делују као сигурна победничка опција.
Зато би везивање парламентарних и председничких избора могло бити решење, у коме би Вучић предводио парламентарну листу и свој рејтинг преносио и на председничког кандидата. Али ни ризик не би био занемарљив ако би се заиста ишло на гласање 2026, па још на пролеће: морао би пре времена да се одрекне важећег председничког мандата и изложи ризику пада пре пролећа 2027, до када је лично сигуран на позицији. А увек је био склон сигурним опцијама.
Спасоносно не делује ни опција расписивања парламентарних избора пре председничких: не само зато што се вероватно ништа не би решило, јер у евентуалну напредњачку победу побуњено друштво не би веровало, већ би, гледано из угла Запада до кога му је стало, као додатно насиље над демократијом деловало накнадно претумбавање на премијерску позицију, кад му истекне председнички мандат.
Варијанта са председничким изборима пре парламентарних, онако како закони предвиђају, такође је ризична, јер би евентуални неуспех очигледног „фикуса“ у позицији председничког кандидата умањио шансе напредњака на потоњим парламентарним изборима – чак и ако би „кандидат за премијера“ био у том тренутку детронизовани Вучић.
У свим комбинацијама, наравно, очекиване муке противничке стране са налажењем председничког кандидата делују као олакшавајућа околност. Али, шта ако се на том плану деси изненађење? И није ли време да се та страна позабави припремом потенцијалног „гејм чејнџера“?
Извор: Радар
