Пише: Џуд Роџерс
Девет година након што је објавио најтмурнију песму у својој списатељској каријери, Т.С. Елиот сазнао је да га поткрадају. Његов некадашњи студент са Харварда, Шерман Конрад, чуо је стихове из те песме, донекле унакажене, у филму Фонтана, ратној романси из 1934. године.
У последњој трећини филма британски карактерни глумац Брајан Ахерн жали се да између његових снова „и стварности… пада сенка“. „Можете се без сумње радовати старости у којој ће филмови бити зачињени деловима из [других у то време насталих песама] ’Марине’ и ’Чисте среде’“, нашалио се Конрад у писму свом некадашњем ментору. Елиот није у одговору на то писмо, две недеље касније, деловао убеђено: „До тада ко жив ко мртав“.
Век касније, популарна култура преплављена је референцама на Шупље људе. У години за нама је њен наслов искоришћен за име тајанственог чудовишта у научнофантастичном хорору Клисура са Ањом Тејлор-Џој у главној улози, за назив изложбе италијанске уметнице Ђулије Венчи и, у једнини, за песму Бруса Спрингстина и групе Бон Жови. У последњих неколико месеци, чувени завршни стихови („Овако свету дође крај / не с праском, него уз цвилеж“) прилагођени су новинским написима о Роберту Џенрику, проценама тржишта из Морган Стенлија („неколико прасака и једно цвиљење“), као и потпису за карикатуру у Њујоркеру: „Овако СМС-у дође крај. Не с јасним збогом, него уз два дана паузе и реакцију емоџијем с подигнутим палцем“).
Шупљи људи су прва Елиотова дужа песма после Пусте земље, те прилично високо подигнуте лествице. Почиње као марш („Ми смо шупљи људи / Ми смо пуњени људи / Наслоњени једни о друге / Глава пуних сламе“) пре него што нас баци у пејзаже из чистилишта, где се крњеци слика јављају као трауматични блесак из прошлости („сунце на сломљеном стубу“, „дрво што се њише“, „рука мртваца“). Док напредујемо кроз пет делова песме, наилазимо на звезде које „бледе“, па потом „умиру“, а људски изрази и чула постају све слабији, „тихи и бесмислени“ шапати воде ка „безвидним“ људима што се окупљају на обали и „избегавају говор“.
Написана исте године када је Вирџинија Вулф у Госпођи Даловеј описала ужасе посттрауматског стресног поремећаја након Првог светског рата, стихови ове песме остају у сећању из јасних разлога, каже Елиотова биографкиња Линдал Гордон. „Елиот је памтљив. Он користи ритмове успаванки и бајалица, а такви ритмови нас узбуђују још од детињства, чак и када је садржина сурова“, каже она.
У епиграфу песме је израз за фигуру коју су деца правила са намером да је спале („пени за Старог Гаја“). Рефрен са „вртимо се око кактуса“ у последњој строфи је као бљесак етно хорора.
Снажан је и начин на какав Елиот преноси своје „екстремно стање“, каже Гордонова. „Он нас увлачи унутра, посеже за нама, док покушава да прође кроз смрт у неку врсту новог живота“.
Гордонова је у предавању на Елиотовом меморијалу 2003. године у Краљевском књижевном друштву говорила о томе како се песник окреће прошлости у потрази за избављењем и користи формулу из Књиге изласка из Библије, „путовање кроз пустињу ка обећаној земљи“. Шупљи људи говоре о људима којима је очајнички потребна обнова након доба дубоког, опорог мрака. Другим речима, та идеја одзвања и у наше доба.
Елиот није био задовољан собом и својим писањем 1925. Са својих 36, и даље запослен у Лојдовој банци упркос успеху Пусте земље, док се трудио да редовно уређује Критерион, књижевне новине које је основао, послао је „делиће“ Шупљих људи угледном америчком часопису Дајал 6. јануара те године, називајући их „капима крви из исцрпене стене“.
Трећи део песме већ је био објављен на другде, у зборнику 1924. године („лош је толико да Чепбуку не доноси ништа добро, а да мене значајно дискредитује“, писао је Елиот свом уреднику), док је пети, завршни део написан до краја неколико недеља пре објављивања у новембру, у књизи Песме, 1909-1925. „Можеш ли ми заузврат рећи“, писао је Елиот у недовршеном писму Езри Паунду, уреднику његове Пусте земље, почетком новембра: „1) да ли је превише лоше да би се штампало? 2) ако није, може ли ишта да се уради с тим?“
Иза ових речи налазио се песник опхрван болешћу и депресијом. „Прилично сам потиштен ових дана… Осећам се као чаура без икаквог погона у њој“, писао је Вулфовој фебруара 1925. „Живот је једноставно из минута у минут ужасан“, додао је у марту. Сусрет са својом првом љубави, Емили Хејл, неколико година раније, подстакао га је да размишља о томе колико му је брак несрећан; његова супруга, Вивијен, мучена неуралгијом и неуритисом такође је била везана за кревет већи део године.
Свом старијем брату Хенрију писао је у априлу да се три месеца није макнуо од Вивијенине постеље. Деценију касније, 1936, размишљао је – поново у писму Хенрију – да период у ком је писао Шупље људе „важи за најнижу тачку на коју сам спао у својим бедним породичним приликама“.
Гледано друштвено и политички, 1925. је била бурна година. Хитлер је објавио Мајн кампф, Мусолини се прогласио диктатором Италије, а британски физичар Патрик Блакет доказао је да радиоактивност може да изазове нуклеарну трансмутацију елемената, што је био крупан корак ка оруђу које ће само две деценије касније уништити Нагасаки и Хирошиму.
Али убедљива асоцијација атомске бомбе на крај света уз прасак или цвиљење из Шупљих људи била је „ирелевантна“, рекао је Елиот њујоршком писцу Хенрију Хјуису у интервјуу 1958, годину након што је те стихове Невил Шут узео као епитаф свог романа На обали. Заправо је Елиотов лични пакао било оно што је у песми хранило чежњу за уништењем и обновом. А Елиот, син унитаријанског проповедника, домогао се обнове: две године по објављивању Шупљих људи преобратио се из католичанства у англиканизам Цркве енглеске.
Гордонова се присећа да је, као студенткиња почетком 1970-их, разговарала са песниковом другом женом и удовицом Валери Елиот. „Она је сматрала да је Елиотово преобраћење дуго сазревало у његовим песмама, и мислим да је била у праву. Он увек трага, али никад не доспева до коначног сусрета са божанском стварношћу“. У Шупљим људима, каже она, можете осетити како Елиот „грца“ за тим, посебно пред крај, у стиховима са промуцаним Оченашем. „Привлачи нас ова песма јер желимо да видимо да ли Елиот уме да се помоли за самог себе“.
Клер Рајхил, повереници задужбине Т. С. Елиота, стизали су и неки необични захтеви за коришћење речи из Шупљих људи. Путовала је 2022. године у Копенхаген да би видела рад кореографкиње Ине Кристел Јоханесен назван по песми. Комад сеже уназад до „празних обећања“ политичара „пуњених сламом“ око Версајског уговора 1919. године, пре него што се позабави климатским променана и савременом политичком пасивношћу. „Било је буквално толико сламе на сцени да сам се плашила да ће да се оклизну и изломе се“, прича Рајхилова.
Показује ми и кратко писмо упућено „госпођи Елиот“, са потписом Френсиса Форда Кополе, датираном на март 1977. „Веома смо Вам захвални на допуштењу да користимо Шупље људе у нашем филму“, наводи се. Валери Елиот ретко је дозвољавала да се користе већи одломци песама њеног покојног супруга, објашњава Рајхилова, иако је управо то урадила за Мачке, мјузикл Ендруа Лојда Вебера, премијерно приказаном на Вест Енду четири године касније. Рајхилова верује да су ствараоци Апокалипсе данас (1979) платили „велику накнаду за сагласност“ да Марлон Брандо, као пуковник Курц, чита делове песме својим јединицама.
Брандо заправо чита целу песму на једном од додатака филму на ДВД-у, објављеном као Apocalypse Now: The Complete Dossier. „Допада ми се како је Брандо чита“, каже Рајхилова. „Звучи застрашујуће“.
Потрага за тим где се песма још појављује у популарној култури је фасцинантан посао. Џек Карсон цитира завршне стихове док жали због самоубиства Нормана Мејна (Џејмс Мејсон) у верзији филма Звезда је рођена из 1954. године. Хантер Дејвис уплео их је у сценарио за британску комедију Вртимо се око грма дуда (1968) где се главни лик, Џејми (Бари Еванс), труди да нађе девојку: „Овако свету дође крај / Не с праском, него са Цвилком“. „Мислим да се шаљива верзија тог стиха тада користила свуда. Ја сам је само прибележио“, сећа се данас Дејвис, преко мејла.
Елиот је умро 1965. У некрологу у Њујорк Тајмсу се завршница Шупљих људи спомиње као „вероватно најцитиранији стихови неког од песника из 20. века на енглеском језику“. Ти стихови избијају и из апокалиптичних видео-игара (међу којима су и Halo, Shadow Man, Metal Gear Solid 2: Sons of Liberty), као и из поп музике. Тонски запис са Харварда 1933. године, на ком их Елиот чита брзо, пре панично и упозоравајући него патетично, пренет је на почетак скоро 10 минута дугог инди-рејв епа „Longtime“ ЕМФ-а из 1991. Савршени су и за аутсајдере са независне музичке сцене. Мориси кроз уздах пева Елиотову фразу „живот је јако дуг“ на The Queen Is Dead, док је посвета групе Тхе Дурутти Цолумн Ијану Кертису, колеги са етикете Фацторy Рецордс из 1980. године, сва у чежњи и треперењу гитара, названа Lips That Would Kiss (Form Prayers to Broken Stone), што је још један директан цитат.
Док је довршавао Шупље људе, а овог месеца је тачно век од тада, Елиот је писао и отказно писмо за Лојдс. Пошто је оставио Вивијан у дому за људе којима је потребна стална нега, по савету лекара је отпутовао у Европу на одмор, мало након што је почео да ради у издавачкој кући Faber & Faber, где ће остати све до краја радног века.
„Шупљи људи окончавају једно доба“, писао је Елиот песникињи Меријен Мур 1934. године, исте оне када му је Шерман Конрад скренуо пажњу на цитат у Фонтани. Али оно о чему говори траје. „Она јако одговара данашњем времену због ужаса свуда око нас и због начина на који се песма бескомпромисно надвија над амбис, али не над амбис без Бога“, уверена је Рајнхилова. „Људи, шта год да је разлог томе, воле чудне, узнемирујуће, страшне ствари, а Елиот је заштитничка фигура, има ауторитет, тако да се нико не осећа напуштеним кад са њим закорачи у мрак“.
Извор: Глиф
