Твит шпанске новинарке Берте Хереро изузетно је користан као илустрација разлога за бешћутност због које може тако олако да се скоро ликује због мртве деце
Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ
Међу реакцијама на прошлонедељни масакр у београдској Основној школи „Владислав Рибникар“ међу најодвратније спадају оне које мртве дечије главе „фактуришу“ Србији као заслужен рачун за њену кривицу у ратном распаду Југославије током последње деценије 20. века те за злочине који су те ратове пратили.
Са моралне и људске стране, то је беспризорно, али политички и социолошки гледано, то је интересантан симптом. Тако реагују људи који су толико убеђени у истинитост и правоверност властите симплификоване слике ратова који су пратили распад Југославије, да им то блокира и најелементарнију човечност и емпатију.
Ти људи су често Хрвати и Бошњаци, али су неретко и Срби (њихови такви искази често су најрадикалнији и најживописнији), а понекад и „прави“ странци који су интериоризовали један од доминантних етнонационалних наратива са наших страна. И наравно, та слика постоји и опстаје већ деценијама, само се у целокупном свом интензитету најлакше препознаје у радикалним ситуацијама.
Пример који ћу овде навести је изузетно сугестиван. Истини за вољу, нема везе са прошлонедељним масакром, осим на нивоу тајминга, али је, рекао бих, изузетно користан као илустрација разлога за бешћутност због које може тако олако да се скоро ликује због мртве деце.
У дигиталном достлуку
Шпанска новинарка Берта Хереро у Србији, рекао бих, није нарочито позната, осим пасионираним корисницима Твитера. Ради се, међутим, о изузетно способној и интелигентној особи, некадашњој ауторки угледног „Мунда“ те службеници кабинета потпредседника Европског парламента у Бриселу. Они упућенији у босанскохерцеговачке прилике памте њено име са спискова потписника разних „пробосанских“ петиција уз ликове попут Флоријана Бибера, Марка Атиле Хоареа и Јасмина Мујановића.
Госпођа Хереро, која на Твитеру има више од 20.000 фоловера, 30. априла ове године објавила је овакав пост (преводим са енглеског): „Ако на Нетфликсу гледате серију ‘Дипломаткиња’ спремите се за осму епизоду. У њој се помиње рат у Босни, а од свих могућих презимена које би могао понети лик фиктивног ратног злочинца они су изабрали једно бошњачко. Случајно? Просудите сами.“
Све се то збива два-три дана након наметнуте одлуке Кристијана Шмита, високог представника за БиХ, којом је омогућена смена власти у Федерацији БиХ и коју је Странка демократске акције, скупа са псеудоинтелектуалним кружоком себи блиских „инфлуенсера“ прогласила антибосанском, антибошњачком и исламофобичном. Дотични инфлуенсери су са госпођом Хереро, да парафразирамо Иву Андрићу, у дигиталном достлуку и она њихове ставове фреквентно ретвитује. У том смислу се у тамошњој јавности покушава конструисати некаква „хришћанска завера“ на потезу Вашингтон-Брисел-Берлин-Будимпешта-Загреб чији је циљ обесправљивање Бошњака. Овај твит Берте Хереро подгријава управо такве сентименте: ето, не раде Бошњацима о глави само политичари, него се то ради и на терену популарне културе.
Суљо
Ствар ме довољно заинтересовала да одлучим да погледам осму епизоду „Дипломаткиње“, мада серију дотад нисам пратио. Занимало ме како се то фамозни „Нетфликс“ сублиминално обрачунава са пробосанским политикама. Занимало ме и које је то бошњачко презиме изабрано за идентификацију „фиктивног ратног злочинца“.
Да не буде забуне, цели босански угао у овој епизоди је више него маргиналан. Босна се помиње два пута, као и дотични ратни злочинац. Гледање се ипак исплатило, јер ми је презиме изабрано за лик злочинца, презиме за које, ето, једна странкиња колико-толико упућена у (пост)југословенске прилике, сматра да се није смело користити као презиме за злочинца, указало на огромну слепу мрљу у доминантном доживљају југословенских ратова из последње деценије 20. века.
Сценаристи „Дипломаткиње“ за презиме фиктивног ратног злочинца изабрали су презиме Суљић. Берта Хереро је у једном у праву: Суљић је презиме карактеристично за балканске муслимане српскохрватског језика, а тешко да га има међу православним и католичким становништвом. На локалном нивоу оно је савршено препознатљиво као такво, првенствено због имена Суљо, мада нисам сигуран колико би неко на Западу могао бити сигуран да то презиме име везе са муслиманима, чак ми се чини да би га суфикс „ић“ пре водио ка неким бројнијим јужнословенским народима.
Само жртва, нипошто злочинац
Чисто, дакле, сумњам да су из „Нетфлкса“ хтели да сугеришу како су у ратовима за југословенско наслеђе муслимани били парадигматични злочинци, али чини ми се да могу да наслутим откуд им презиме – Суљић. Одговор је баналан. Заиста је постојао ратни злочинац Суљић, одговоран за један од најранијих и најодвратнијих злочина који су пратили распад Југославије.
Особа која је у ноћи седмог децембра 1991. хицима у потиљак из аутоматске пушке убила дванаестогодишњу девојчицу Александру Зец звала се Муниб Суљић.
Из неког разлога овај општепознат детаљ из новије историје, Берти Хереро није пао на памет. Неко ко се презива Суљић, за њу може бити само жртва, а нипошто злочинац. И не само то, ако неко потенцира презиме Суљић у контексту ратних злочина, мора да има злу и задњу намеру. Стога је и могуће да истакнути појединци из сарајевског јавног и културног живота, уљуљкани у идеју о себи самима као савршено невиној жртви, фантазирају о некој „карми“ која Београду и Србији доноси заслужену „одмазду“. Не може, међутим, таква злурадост ником нанети било какву штету, осим самим онима који такву злурадост гаје.
Извор: rt.rs
