Kроз улице техеранског базара, највећег у земљи, скоро је немогуће проћи. Из буке која се преливала под сводовима базара једва се пробио глас продавца петарди који је уз смех добацио: „Kупите ову господине, права иранска атомска бомба!“
Fotografije: M. Turudić
Уз много других датума када различити народи на свету славе Нову годину, некако се најлогичнијим чини дан када то чине Иранци. Иранска Нова година, Но руз (на персијском „нови дан“), почиње када и пролеће, 21. марта. У мору верских и државно-револуционарних празника, по чијем броју је Иран незванични светски шампион, Но руз је најважнији датум.
Очекивало би се да је у земљи коју у западном свету бије глас да је легло исламског екстремизма и фанатизма највећи празник тесно повезан са религијом. То и јесте тачно, само што та религија није ислам, већ зороастеризам, који је на простору Персије био доминантан пре доласка арапских освајача. Осим тога, опуштеност и хедонизам који прате вишенедељно прослављање Нове године одударају од слике круте теократске државе која о Ирану постоји у остатку света.
Kао и свуда, потрошачка грозница расте данима пре празника. На све стране се махнито купује, радно време базара и продавница, које у Ирану и онако није фиксно, продужава се док има муштерија. Kроз улице техеранског базара, највећег у земљи, скоро је немогуће проћи. Из буке која се преливала под сводовима базара једва се пробио глас продавца петарди који је уз смех добацио: „Kупите ову господине, права иранска атомска бомба!“ Нема нервозе због гужви, сви проблеми и бриге због сиромаштва, страх од рата и санкција потискују се за време празника.
Најава Но руза је и последња среда пре Нове године. Тада се слави празник који такође води порекло од зороастеријанаца. Људи запале седам ватри које прескачу верујући да тако терају демоне и сво зло које се у њима накупило преко године. Док прескачу пламен, певају му: „Моја жута боја је твоја, а твоје црвенило је моје“, зато што је жута боја симбол болести и несреће, а црвена здравља и радости. У ноћи коју просецају пламенови, експлозије петарди и осталих пиротехничких средстава неодољиво подсећају на наше новогодишње прославе.
Неколико дана пре саме Нове године, изгледа као да се читав Иран покренуо. Обичај је да се Но руз дочека са породицом, па се већина Иранаца враћа у своја родна села или градове. Из Техерана се тада излази сатима, у бескрајним аутомобилским колонама. За разлику од других великих градова, Техеран готово потпуно опусти за време празника, па и странци који овде живе могу опуштено да седну у своје аутомобиле. У остатку године, по улицама се креће више од два милиона аутомобила, камиона, аутобуса и мотоцикала, а вози се, на први поглед, без икаквих правила. Већина странаца зато улице и путне правце у првих шест месеци свог боравка упознаје у глуво доба ноћи, када се саобраћај колико-толико прореди.
Празнична грозница расте све до 21. марта. Међутим, за разлику од прослава у другим деловима света где је сам час доласка нове године и тренутак највеће еуфорије, прва пролећна ноћ је у Ирану тренутак смираја. Ресторани и продавнице се затварају, неземаљски мир се шири улицама. Чини се као да цела земља почиње успорено и тихо да дише. Новогодишња ноћ је једна од ретких прилика када се странац може осетити усамљен у Ирану. У нормалним околностима, позиви у кућне посете и дружење пристижу са свих страна, али ту ноћ Иранци проводе у својим домовима, са породицама.
Десетак странаца се скупило на крову хотела ‘Силк роуд’ у граду Јазду, у празничној мартовској ноћи прошле године. Привукла их је ватра у напола пресеченом бурету коју је деловима старог намештаја одржавао Себастијан, Холанђанин из Амстердама, сувласник хотела. Себастијан је прошао кроз Јазд на свом путу за Индију, да би се неколико година касније вратио и у њему остао да живи. Ватра није имала симболичко значење, упаљена је због ноћне студени која је из пустиње струјала преко кровова Јазда. Госте хотела су чинили путници из многих земаља које спадају у оно што се зове западни свет, заједничко им је било то што су Азијом путовали у својој режији. Представници некадашње Југославије били су најбројнији. Осим двојице становника Србије, у неко доба ноћи појавиле су се и три Словенке.
Себастијан и двоје иранских пријатеља намештали су делове иранске новогодишње трпезе. Та трпеза није била тако богата као у иранским кућама, али на њој се нашло седам традиционалних предмета чија имена на персијском почињу на С – јабука, зелена трава, сирће, златни новчић, бели лук, офарбана јаја, огледало које ће наредну годину учинити светлом … Док је хладноћа терала присутне све ближе бурету пуном жара, празнични концерт држао је Ахмед. Пошто је одсвирао последње тактове Бетовенове Оде Радости, одложио је своју тамбуру и рекао: „Сада морам да идем код мојих.“
Kада се завршило одбројавање на Радио Техерану, у 3.37 сати ујутру глас спикера је свечано објавио да је почела нова, 1386. година. Наздравило се Балтиком, руским безалкохолним пивом. У готово побожној тишини, после неког времена је кроз плавичасту светлост у којој су лебдели минарети Џамије петка ођекнуо позив на јутарњу молитву: „Алаааааху Екбер!“
Док се прва зора нове године с муком пробијала кроз таму, улицом су промакле сенке породице са децом која се враћала са честитања у кући рођака или пријатеља. Поздрав „Срећна Нова година“ следио је хорски одговор: „И вама срећна Нова година“, уз изненађено дечје мрмљање: „Па то су странци!“ После неколико тренутака чуо сам брзи топот корака иза себе. Kада сам се окренуо, дечак ми је гурнуо у руке неколико колача, а онда трком побегао низ улицу.
Френетично путовање по земљи наставља се већ првог дана нове године. Иако се Но руз званично слави пет дана, већина Иранаца узима двонедељни одмор и креће у посету рођацима и пријатељима. Бескрајне реке путника запљусну сваки кутак Ирана. Друмовима се котрљају милиони аутомобила, од најновијих џипова до оронулих „пејкана“ (домаћи ауто, нека врста иранског „југа“). Ако се деси да падне киша, призори поред путева подсећају на бојно поље – низови преврнутих аутомобила, хитна помоћ, мртви и повређени. Деси се и да се због гужви на неколико дана затворе сви путеви који преко планинског ланца Алборз воде од Техерана до Kаспијског мора. Хотели су, наравно, препуни, па се путници сналазе на различите начине. Најпродаванија роба у време празника су шатори који се постављају на свим могућим местима, често и на плочнику испред хотела или неке државне институције.
Вишенедељна прослава завршава се тринаестог дана после нове године. Тог дана, познатог као Сиздах бедар, Иранци напуштају градове и одлазе на пикник у природу. Kо то не уради, ризикује да га целе године прати малер. На излетима неудате девојке остављају колаче у траву или бацају траву и жито у реку уз речи: „Идуће године овог дана била удата“, док неожењени момци стоје са стране и гледају.
У околини града Зенђана, прошлогодишњи Сиздах бедар није био наклоњен излетницима, углавном Азерима који насељавају тај део Ирана. Са планина је дувао ледени ветар, носећи мирис скорашњег снега и терајући људе у шаторе. Нове генерације се, међутим, нису дале омести. Kо ће следећи празник дочекати у браку, очигледно је много више зависило од мобилних телефона којима су флертовали размењујући СМС поруке, него од магијских колача, жита и траве бачених у реку.
Међународни Но руз
Осим у Ирану, Но руз се слави и у многим земљама које су биле под утицајем персијске културе – Азербејџану, Авганистану, Ираку, Пакистану, Туркменистану, Таџикистану, Узбекистану… Овај празник је свети дан и у неким текијама у Босни. Осим тога, првог дана пролећа становници Доњег Вакуфа, Травника и Зенице традиционално излазе у природу и кувају јаја.
У иранском соларном календару године се рачунају од Хиџре, Мухамедовог пресељења из Меке у Медину, 621. године нове ере. Једанаест месеци носи имена по ликовима из зороастеријанске митологије.
У остатку исламског света клерици не гледају са симпатијама на ове иранске обичаје. Но руз често називају “ватропоклоничком новом годином”, јер је ватра главни симбол у зороастеријанској религији.
Персеполис, новогодишњи град
Вероватно једини град у историји света чија је најважнија функција била прослава Нове године био је Персеполис, престоница древне Персије у време њене највеће моћи. Тахте Ђамшид (иранско име за Персеполис) био је средиште тадашњег света у време Но руза. У њега су сваког 21. марта долазили представници покорених народа из целе персијске царевине. На једном од зидова Персеполиса усклесана је “парада народа”, где су приказани представници 23 племена како доносе дарове владару.
Александар Македонски је 330. године п.н.е. спалио Персеполис до темеља, а после разарања места које је било религиозни симбол империје остатак Персије је много лакше покорен. Због Персеполиса Иранци и данас, скоро 2300 година касније, Александрово име изговарају са огорчењем и мржњом, сматрајући га великим ратником, али и највећим варварином у историји.
Синагога и џамија
Град Јазд је једно од места у којима се преплићу многи ирански апсурди. Укљештен између две велике пустиње, Kавир и Лут, некада је био важна тачка на “путу свиле”. Вековима је важио за конзервативан град, али и толерантну средину са пуно различитих верских заједница. У Јазду живи око пет хиљада зороастеријанаца, следбеника религије која је на овим просторима била доминантна пре доласка ислама, а у њему је дуго постојала и велика јеврејска заједница. Данас је Јевреја мало, али једна поред друге и даље стоје синагога и џамија.
На сахрани папе Јована Павла ИИ 2005. године Моше Kацав, тадашњи председник Израела, дуго је на персијском језику разговарао са тадашњим иранским председником Мохамадом Хатамијем. Обојица су рођени у Јазду и познавали су се још у детињству. Њихов тадашњи разговор и пријатељско руковање изазвали су критике јавности у обе земље. Осим председника Ирана и председника Израела, Јазд је дао и једног израелског министра одбране и начелника Генералштаба. Обе ове функције обављао је Шаул Мофаз, министар транспорта у садашњој израелској влади, који је такође рођен у овом граду.
Извор: Момир Турудић/vreme.com
