Нисмо изгубили снагу воље. Не, нашу пажњу је киднаповала нова владајућа класа. А пошто је познато да алгоритми капитала у облаку учвршћују патријархат, најгоре стереотипе и већ постојеће репресивне односе, највише страдају они који су најрањивији – жене, ментално оболели, маргинализовани и сиромашни
Мој отац је био отеловљење либералног појединца. Иронија је у томе што је био и доживотни марксиста. Да би живео, морао је да продаје свој рад шефовима челичане у Елеусини. Али сваку паузу за ручак проводио је лутајући кроз отворено двориште Археолошког музеја, уживајући у новооткривеним древним стелама које су показивале да су античке технологије биле много напредније него што се мислило.
С посла се враћао око 5, и после краће поподневне сијесте био је спреман да се укључи у наш породични живот или се посвети белешкама из академских чланака и књига које је читао. Укратко, његов живот у фабрици био је јасно одвојен од приватног живота.
То је време када су левичари попут нас били спремни да признају да нам је капитализам, ако ништа друго, бар осигурао лични суверенитет, додуше унутар јасно постављених граница. Колико год да је било напорно радити за шефове, човек је могао одвојити део сопственог живота само за себе и у њему остати аутономан, доносити сопствене одлуке, бити слободан. Знали смо да једино богати заиста имају слободу избора, док су сиромашни слободни само да губе. Знали смо и да је најгора врста ропства она у којој робови науче да воле своје ланце. Али умели смо да ценимо то ограничено право на поседовање сопственог живота.
Данашњим младим људима ускраћена је и та мала утеха. Од тренутка када проходају, имплицитно их подучавамо да треба да посматрају себе као бренд, и то бренд који ће се оцењивати на основу перципиране аутентичности. (Што обухвата и потенцијалне послодавце: „Нико ми неће понудити посао“, рекао ми је једном један дипломац, „док не пронађем своје аутентично ја“.) У савременом онлајн друштву, маркетинг сопственог идентитета се једноставно не може заобићи. Јавно показивање приватног живота један је од најважнијих задатака данашњих младих људи.
Пре објављивања слике или видео снимка, пре оцењивања филма, дељења фотографије или твита, они се морају запитати кога ће учињеним избором привући, а кога одбити. Морају открити који од њихових потенцијалних „аутентичних идентитета“ је најпривлачнији, непрестано тестирајући границе сопственог мишљења у односу на оно за шта верују да би могло бити просечно мишљење креатора јавног онлајн мњења. Пошто је данас свако искуство могуће забележити и поделити, непрестано су опседнути питањем треба ли то и да учине. Ако прилика за дељење искустава нема, оне се могу замишљати, што се и чини. Сваки наш избор, са или без сведока, још један је корак у процесу пажљиве изградње идентитета.
Човек не мора бити левичар да би приметио да је право на део дана када нисмо на продају практично нестало. Иронија је у томе што за слом либералне индивидуе нису заслужни фашистички црнокошуљаши или стаљинистички комесари. Пад се догодио онда када је нови облик капитала позвао младе да одговоре на најлибералнију заповест од свих: да буду своји. Од свих модификација људског понашања које је капитал у облаку успео да спроведе и монетизује, то је вероватно најимпресивније, крунско достигнуће.
Посесивни индивидуализам никада није био добар за душевно здравље. Техно-феудално друштво, какво је капитал у облаку створио, чини га још погубнијим, јер је срушена она ограда које је либералној индивидуи пружала уточиште, могућност да се повуче с тржишта рада. Капитал у облаку је расуо индивидуу у мноштво фрагментираних података, претворио ју је у идентитет сачињен од избора изражених кликовима којима алгоритми манипулишу на начине које не можемо да појмимо. Тако смо добили индивидуе које нису толико посесивне колико су запоседнуте; или би требало рећи, индивидуе које немају капацитета за самопоседовање. Способност фокусирања је умањена кооптирањем пажње.
Нисмо изгубили снагу воље. Не, нашу пажњу је киднаповала нова владајућа класа. А пошто је познато да алгоритми капитала у облаку учвршћују патријархат, најгоре стереотипе и већ постојеће репресивне односе, највише страдају они који су најрањивији – жене, ментално оболели, маргинализовани и сиромашни.
Ако смо из примера фашизма извукли неку корисну поуку, онда је то разумевање човекове подложности демонизујућим стереотипима, као и ружне привлачности (и моћи) емоција као што су страх, завист и презир које такви стереотипи изазивају у нама. У актуелној друштвеној стварности, облак нас поставља очи у очи са страшним и презреним „другим“. Будући да у онлајн насиљу наизглед нема крви и бола, спремнији смо да на „друго“ одговоримо изазивачким, подсмевајућим језиком и бесом. Техно-феудализам је понудио биготерију као емоционалну компензацију за анксиозност и фрустрације које проистичу из тешкоћа у фокусирању и изградњи идентитета.
Модератори садржаја и прописи о говору мржње овде нису од помоћи, јер је описани механизам иманентан капиталу у облаку и алгоритмима оптимизованим да рентијерске приливе великих техно компанија увећавају користећи управо мржњу и незадовољство. Законодавци не могу регулисати алгоритме које је усавршила вештачка интелигенција коју ни њени творци не разумеју. Да би слобода имали изгледа за опстанак, капитал у облаку се мора социјализовати.
Мој отац је веровао да је проналажење безвремене лепоте на коју ћемо се фокусирати, као што је он чинио у дворишту музеја у Елеусини, једина одбрана од демона који круже око човекове душе. Годинама сам и сâм покушавао да радим то на свој начин. Али у доба техно феудализма, изоловани индивидуални напори неће бити од велике помоћи. Решење није ни одбацивање интернета, искључивање телефона и плаћање готовином уместо картицом. Ако се не удружимо, никада нећемо успети да капитал у облаку цивилизујемо и социјализујемо – и најзад ослободимо умове људи његовог стиска.
Ту нас чека велика контрадикција: утемељујућа либерална идеја о слободи као самопоседовању може се сачувати једино темељном реконфигурацијом власничких права над средствима производње, дистрибуције, сарадње и комуникације која су пресељена у облак. Оживљавање либералне индивидуе тражи управо оно што либерали презиру: нову револуцију.
Јанис Варуфакис
Извор: Пешчаник
