Сљедећи пасуси су одломак из књиге „Стадионска грозница“ Ника Хорнбија
Арсенал-Дерби, 12.2.1972.
Да би утакмица била стварно, истински незаборавна, да после игре одем кући треперећи и потпуно испуњен, морају бити испуњени следећи услови: морам да идем са татом; морамо да ручамо у ресторану брзе хране (за столом, а не заједно са другима); морамо да имамо места на горњем западном стајању (западном јер се одатле види тунел за играче и можете да поздравите тим који излази на терен пре сви осталих на стадиону), и то између средишње линије на терену и Севера; Арсенал мора да игра добро и победи са два гола разлике; стадион мора да буде пун или скоро пун, што обично значи да је противнички доста угледан; утакмица мора да буде снимљена за емисију „Велики мече“ станица ITV у недељу поподне радије него за BBC-јев „Меч дана“ (мислим да сам волео да буде емитован што пре); а тата мора да буде топло обучен. Он је често из Француске долазио без капута, заборављајући да ће то суботње поподне провести на температури испод нуле, а толико је патио смрзавајући се да сам се осећао кривим што инсистирам да останемо до последњег звиждука. (А увек сам инсистирао, и када бисмо дошли до кола њему је често било толико хладно да готово није могао да говори; осећао сам се ложе због тога, али не довољно лоше да бих ризиковао да пропустим гол.)
То су огромни захтеви, и не изненађује што су се сви поклопили само једном, колико се сећам, у то у утакмици против Дербија 1972, када је Арсенал инспирисан Аланом Болом победио актуелног шампиона лиге са 2:0, са два гола Чарлија Џорџа, једним из пенала, а другим у паду, предивним ударцем главом. И зато што смо нашли један слободан сто у ресторану, и зато што је помоћни судија показао на белу тачку када је Бол пао уместо да маше руком да се игра настави, и зато што се мој тата сетио да понесе капут – запамтио сам ову утакмицу онаквом каква у ствари није била: то ми сада изгледа као права измишљотина: комплетна фикција – али то је погрешно. Арсенал је био сувише добар, Чарлијев гол сувише спектакуларан, публика је била бројна и добро је оценила игру свог тима…Тај 12. Фебруар се заиста десио, баш тако како сам га описао, а сада је важно само то што је био сасвим атипичан. Живот није, и никад није био, победа са 2:0 код куће против лидера лиге, после ручка у ресторану брзе хране.
