Пише: Оливер Јанковић
Квалификације за Свјетско првенство у фудбалу 2026, готово да су завршене. Остало је да се одиграју европски и интерконтинентални баражи за попуну преосталих мјеста. Нас (Србије и Црне Горе) ни ту неће бити. Мада, шансу за одлазак на највеће планетарно спортско такмичење (равно олимпијади) има још јужна покрајина Србије – Косово (која попут острва Курисао, иако међународно непризната, игра под својим засебним именом), као и БИХ (са све Републиком Српком у њој). Међутим, ако наша родољубива срца не могу наћи утјеху у тим промилима шанси да на Мундијал прођу Косово и БИХ, можда ће љубав према класичном фудбалу, који се игра више срцем него тактиком, више жељом него умијећем, дати нашој публици нове љубимце умјесто сопствених репрезентација. Наиме, иако на Мундијалу 2026 неће бити ни Србије ни Црне Горе (а велико је питање хоће ли без трећег мундијала за редом остати једна Италија… па затим Пољска, Шведска) фудбалски фанови широм свијета, па и наши домаћи, добили су неколико нових изненадних и неочекиваних љубимаца. Поред поменутих острва у Антилима (Курисао и Хаити), и оних Зеленортских из Африке, који ипак спадају у аутсајдерске занимљивости, свјетској пажњи се наметнула игра старе добре Шкотске, и њене (културне и фудбалске) рођаке Ирске, које су на мишиће и пркос, у посљедњим тренуцима квалификација, узели карту за Америку. Шкоти за директан пласман, а Ирци за бараж.
Ништа се, по срчаности и пожртвованости, не може мјерити са игром ове двије репрезентације. Они су, и једни и други, засијенили доминацију Шпанаца, Француза, Њемаца, Енглеза и Аргентинаца, који су се, очекивано, прошетали кроз ове квалификације. Како то? Па тако што прави љубитељи фудбала и спорта уопште, више воле да гледају борбу такмичара преко својих могућности, борбу „до посљедњег даха“, репризу сукоба Давида и Голијата, него свечани дефиле оних који су унапријед (па и ако је све то заслужено и основано) проглашени побједницима. Е ту и такву борбу, са све шлагом неочекиване побједе у посљедњим секундама су нам приредили потомци храбрих Келта, одважни и родољубиви Ирци и Шкоти…
Како слике (у овом случају снимци) говоре више од безброј ријечи, нудим вашој пажњи да видите како су Ирци у Будимпешти преокренули вођство домаћег тима (коме је и реми био довољан за пролазак даље) и своју побједу. Нарочиту анализу и прст на чело захтјева посљедњи и одлучујући ирски гол тамо, који је постигао нови јунак нације (дао два гола Португалу у Даблину и сва три Мађарима на обали Дунава) Перот , а који манифестује већу жељу, већу вјеру и срце на терену једног играча Ирске у односу на комплетну одбрану Мађарске. Ако те факторе изузмемо или их сматрамо неважним, остаје нам онда да закључимо да је поменути погодак немогућ по свим законима физике (гравитација…. однос путање и времена ..итд.)
Али све то на страну у односу на грозницу глазговске вечери коју су нам приредили како навијачи тако и играчи Шкотске, који су отели Данцима карту за Америку, низом фантастичних фудбалских потеза, головима на почетку и крају утакмице, којима су затрпали Шмајхелову мрежу и поново нам приказали фудбал као умјетност, надахнуће, љепоту и нешто сасвим нестварно. Испод YouTube извјештаја са ове утакмице доминира коментар „Најљепша ноћ у мом животу“ неког од шкотских навијача. Све се ово не да, а и не би смјело препричавати. Нека остане са прстом преко усана, мистични позив на ћутање, и истовремени позив да на наредном мундијалу навијамо за оне најхрабрије. Зашто? Па зато што уз њих одмах, руку под руку иде срећа. То је управо показала „љепотица“ од утакмице која се играла у Глазгову 18. новембра 2025. Историја пред вашим очима.
