Пише: Оливер Јанковић
Док се најбољи пливачи свијета надмећу на Свјетском првенству у Сингапуру, враћамо се на трку која је заувијек промијенила историју пливања — финале 100 метара делфин у Пекингу 2008.
Док ових дана за рекорде и злато пливају неки нови клинци, једна трка и даље остаје неупоредива по драми, симболици и тананости разлике: финале на 100 метара делфин на Олимпијским играма у Пекингу 2008. године.
Милорад Чавић, тада 24-годишњи пливач који је наступао под заставом Србије, ушао је у финале као европски шампион и највећи изазивач легендарном Мајклу Фелпсу. Фелпс је у тој трци јурио своје седмо злато, на путу ка историјском осмом.
Трка је била савршена у извођењу и хладна у емоцији све до последњих 15 метара. Чавић је имао предност. Видео снимци и фотографије говоре једно — али званични резултат је казао друго: 0.01 секунди.
Толико је дијелило Чавића од злата. Тек накнадно је објашњено: Фелпс је јаче ударио циљну подлогу, активирајући сензоре, док је Чавић „клизио“ у финиш без ударца. По правилнику — побједа Фелпса.
Изјава коју је Чавић дао у данима након трке постала је дио спортске митологије. Његова величина у поразу, спортска смиреност и одсуство огорчења на Фелпса само су учврстили поштовање које је уживао широм свијета.
Трка је остала контроверзна. Била је то лекција о томе колико је спорт понекад окрутно прецизан, и колико је витештво могуће чак и у тренутку личног губитка.
Данас, док гледамо нове генерације како се бацају у базене Свјетског првенства, вриједи се подсјетити да титуле и злато не дефинишу све. Понекад је 0.01 секунд довољно да се испише историја, и да се створи херој заувијек.
Милорад Чавић је тада можда „изгубио“ трку, али је добитник мјеста у пливачком пантеону. И, што је можда важније — у срцима љубитеља спорта који знају да не постоји фото-финиш за част.
