Пише: Оливер Јанковић
Завршено је још једно првенство свијета у пливању. Као нека реприза олимпијске журке. Сви шампиони су били ту, са мало промијешаним картама мотивације, тренутне форме, борбе са рекордима. И ваљда је нормално да у пост-олимпијској години, односно првој години новог олимпијског циклуса, и није било превише нових рекордних остварења. Међутим љепота ових такмичења у води је неуништива. Поред гимнастике и атлетике, овај спорт изазива највише асоцијација са умјетношћу.
Карактеристика овог такмичења је опадање америчке такмичарске моћи. Много мање златних одличја са САД (10), а много више за Аустралију(13), Кину(15) и прилично шаренолику лепезу освајача медаља: Румунију, Тунис, Француску, Њемачку, Јапан, Канаду, Литванију… и пливаче из Русије који су се доминантно вратили на велика такмичења са шест златних одличја и лијепим бројем (18) осталих медаља. Али – без руске заставе и химне! Израел може, Русија не може. Ово ће остати срамота за претенциозне креаторе глобалне свјетске правде и мира. Но, како то у овим ситуацијама бива, та је околност само више утврдила руске спортисте у позицију моралних побједника са сваком новом освојеном медаљом. Нарочито је празнично дјеловало освајање златне медаље од стране руских пливача у завршној спектакуларној дисциплини штафети 4 x 100 мешовито, испред фаворита Француске (са Леоном Маршаном) и САД. А непринципијелним креаторима поретка у свијету, ово се вратило као бумеранг.
Србија? Остаје жал што Андреј Барна јуче није отпливао у времену од прекјуче. Јер да јесте – имао би бронзану свјетску медаљу. Овако, „само“ шесто мјесто на свијету. И нека нова нада да ће, до Олимпијских игара 2028. Србија у Андреју имати озбиљног кандидата за једну од најважнијих медаља у спорту
