Пише: Оливер Јанковић
Пиксију се сада, стварно, „треба захвалити“…. Прије годину и по сам овдје написао текст „Пикси, хвала“ у ком сам дао осврт на принципијелност нападачког фудбала „за гол више“ који је форсирао селектор Србије Драган Стојковић, и који нас је одвео на Мундијал у Катару, а тамо – остао без жељеног резултата. Био је то, и сада мислим, добар покушај да се подвуче црта испод једног такмичараког циклуса који је трајао претходне двије године и који је имао и добре и лоше стране. Било је то стављање нагласка на оним добрим у знак поштовања према оствареном пласману, али и у знак подршке пред оним што предстоји.
Услиједиле су двије године новог такмичараког периода, и потпуно новог изазова за Пиксија и момке. Постигнути нападачки профил требало је унапредити, учинити га резултатаки потентнијим, и заштити га од „душмана“ тј стратега противничких екипа који ће нас проучавати и „Пиксијевом чуду из Лисабона“ тражити слабе тачке.
И збиља – десило се. Пикси је мијењао. И играче и тактику. И од игре „за гол више“ дошли смо до јурњаве за гол у посљедњим секундама. Та јурњава се исплатила у два меча против Бугара, док против Мађара није донијела резултат. Та јурњава за голом у судијској надокнади посљедица је тактике која је постала дефанзивнија и која мање-више у првом полувремену или првих 60 минута не даје апсолутно НИШТА (ни игру, ни тактику ни резултат) а онда се бацају све карте на напад. Елем, све смо то видјели у три утакмице ЕУРО 2024., и то је оно што фудбалска српска јавност не жели, то није оно што нашим фудбалерима представља максимум, нити је то више икакав проблем за противничке тренере.
Дакле, Пиксијев експеримент је од не-ефикасне офанзиве прешао у још не-ефикаснију дефанзиву. Његове ријечи послије испадања прексиноћ, како је „све добро јер нијесмо ником били врећа за ударање“ представљају поразни епилог ове фудбалске одисеје, и пораз самог Пиксијевог спортског персоналитија који никад (док је био играч, и док је тренирао и Јапану, и док је почињао на клупи „орлова“) није био тако дефанзиван и тако декадентан: „Добро је нијесмо најгори“!
Сабрало се исувише разлога да просјечан Србин екипу под Пиксијевом управом више не жели нити може да гледа, ма о каквим будућим квалификацијама и „лигама нација“ да је ријеч. Српски језик је богат и слојевит, и представља дијаметралну супротност када у оквиру њега неко каже „Пикси, хвала ти“ или кад каже „вријеме је да се Пиксију захвалимо“.
Толико о „орловима“ и о фудбалу у овосезонској ВАР СОБИ нашег Журнала
