Пише: Оливер Јанковић
Тешко ми је пала прича око Пиксија. Некада фудбалска легенда нашег дјетињства, а данас жртва сопствене неодмјерености (да не кажем тежу ријеч) и селекторских амбиција неких политичара.
Жао ми је како се тако троше наши спортски амблеми, и како безидејно изгледа српска фудбалска ситуација. И Пикси је морао да оде. Да ли баш сад, док још има посла (теоријске шансе и пар мечева до краја) и кад овај „послије њега“ нема шта да тражи? Или је требало сачекати сами крај започетог посла? Можда је психолошки боље овако. Бар смо добили ефекат оног посљедњег могућег шамара за буђење, када је о самој екипи фудбалера ријеч. Али…
Пикси је одавно изгубио контролу над ситуацијом, и око тога не бих трошио ријечи. Међутим, ако се само мало измакнемо, и погледамо нешто ширу слику српског спорта (бар када је ријеч о екипним спортовима са лоптом, а то су нама најомиљенији) видјећемо да је „случај Пикси“ само један у низу недосљедности државних спортских савеза Србије, који у посљедњих неколико година тумарају за адекватним селектором. И то тако и у толикој мјери, да то постаје и неукусно и симптоматично.
Зашто је неукусно? Неукус се показује у низу селекторских смјена, који уноси конфузију и несигурност у бројне српске селекције. Драма око Светислава Пешића и кошаркаша, упркос запаженим успјесима на Мундобаскету 2023 и ОИ 2024, тиче се везаних неуспјеха на првенствима Европе – такмичењима гдје нема Американаца и Kанађана, и гдје смо бар „на папиру“ имали прилику за најсјајније одличје. Свако нормалан зна да је у цијелој причи најмање одговоран честити старац, који за разлику од Пиксија, иза себе има врхунске резултате. Шушка се да су исти „извођачи радова“ рушили навијачку атмосферу једнако око фудбалера као и око кошаркаша. Елем, Србија је у само мјесец дана смијенила два важна селектора. Али то није све!
ВАР СОБА: Прејаки за домаћу лигу, слаби за Европу – досадно!
Женска српска одбојка (посљедњих деценија трофејнија и од фудбала и од кошарке) доживјела је од 2022. до данас прави рулет. Најприје је доведен један Италијан на селекторску клупу (Сантарели), да би послије годину дана био замјењен другим Италијаном (Гвидети). Епилог: овај први је отишао на клупу Турске, и тамо постао првак Европе и вицешампион свијета; а овај други оставио Србију без трофеја. Зато је, на-врат-на-нос, враћен Зоран Терзић. Мушка одбојка? Посљедњих 5 година: Kовач, Грбић, Kолаковић и онда странац – Г. Kрецу. Резултат? За сада ништа.
Још је луђа ситуација са мушким и женским рукометом. Ја овдје не умијем ни набројати колико се људи смијенило и најављивало на мјесту селектора рукометаша? Од једног Шпанца који је годинама радио без резултата, преко другог који никад није ни дошао, па до неких домаћих привремених рјешења. Kод дама је, такође, дуго година радио, без већег успјеха, Словенац Урош Брегар. Онда је њега замијенио Норвежанин, па овог опет Шпанац, и све то у непуних годину дана…
Зашто кажем да је ово, осим што је неукусно, још и симптоматично? Зато што годинама од српских политичких лидера слушамо колико се много улаже у спорт, а велике резултате нам доносе углавном усамљени хероји (Ђоковић, Топић, рвачи, веслачи…). Осим тога, поједини политичари својим коментарима у јавности остављају утисак да су они „калифи умјесто калифа“ односно „селектори“ из сјенке. Што би се рекло – прави „Изногуди“ српског спорта. Они коментаришу поставку игре, потезе на терену, најављују побједе… и сл. И све би то било можда и симпатично када би ишло уз спортске успјехе и одређену стабилност на селекторским позицијама. Овако, доима се да је њихово петљање у овај посао, дијелом узроковало немогуће услове за рад спортских савеза и овај готово комичан биланс промјене селектора са доласком сваког новог годишњег доба.
