Пише: Резервни навијач
Неуспех репрезентације Србије на европском фудбалском првенству може се, без икаквог претеривања, назвати и дебаклом, јер ту није реч само о испадању са такмичења на које се Србија успела пласирати након 24 године, већ и о распаду система. Премда јавност и бројни аналитичари за разочавајуће резултате криве пре свега Драгана Стојковића и његове играче, њихова кривица је секундарна. Репрезентација је платила цену незајажљивих сведржитељских амбиција Александра Вучића који не жели, не сме и не уме да струци препусти бављење послом. И то не само у фудбалу.
Перфидним и све мање суптилним методама пропагандне манипулације, Вучић се, преко разгранате медијске мреже и кроз властите јавне наступе, позиционирао као господар стварности у Србији и као домаћин без чијег се амина ни постељина не сме променити, а камоли саставити национални тим и извести га на зелени терен. Да ли је ту реч о до пароксизма доведеном новом моделу владавине, о сатрапији у привиду парламентарне демократије, или о неизлечивим комплексима незајажљиво амбициозног и животињски упорног сатрапа са Андрићевог венца, више није ни битно. И једна и друга опција казују да је друштвени оквир у Србији изгубио све заштитне механизме, односно да је друштвена свест угушена клештима чији је један крак сомнабулна митоманија а други крак корпоративни интереси који су у свим посттранзицијским земљама одавно надјачали идеју јавног добра.
У таквој Србији Вучић, наравно, не може и не сме да буде кривац, па је његова медијска хоботница већ упрегнута да обави посао демонизације Драгана Стојковића Пиксија. Београдски Курир већ је кренуо са серијалом мучних чланака о Стојковићевој породици, у којима се наглашавају неумерено богатство и растрошност. По устаљеној и давно увежбаној методологији, ти ће напади веома брзо изгубити своју почетну дискретност и ускоро ће Пикси у Вучићевим медијима постати Волдеморт, зли чаробњак који је хтео да уништи чаробни свет Александра Вучића.
ВАР СОБА : И Вучић у офсајду?
И Вучић и његове медијске пудлице добро знају да у запуштеним друштвима, лишеним критичке свести, садржај није битан. Битно је бесомучно понављање које на крају увек доведе до жељеног исхода – до друштва чији је већи део у хипнотичком трансу, а мањи део гурнут у апатију и згађеност, због којих се склања у ћутање. И Вучић и његове медијске пудлице добро знају да не постоји опасност да јавност узме Пиксија у одбрану и укаже на чињеницу да је он, након играчке каријере, десет година радио као тренер у Јапану и Кини и да је свој иметак поштено зарадио, а син да му је, уместо на Мегатренду, дипломирао у Лондону. У Вучићевој Србији поштено зарађивање уместо малверзација и школовање уместо куповине диплома не могу бити вредности, јер би се тако угрозио успех опсенарске представе Александра Вучића и његове дружине.
Да се разумемо, Стојковић јесте добрим делом крив за дебакл репрезентације, али не на начин на који се то представља јавности. Крај Вучића и његових амбиција он није ни могао имати слободу да ради свој посао, нити би ту слободу ико други имао на његовом месту. Али је имао слободу да не прихвати улогу статисте или да је на време и достојанствено напусти. У сваком случају, у селекторску фотељу ће након Пиксија сести ново жртвено јагње и све док Вучић, или неко њему сличан, буде на челу Србије, на чело репрезентације неће доћи стручњак са дигнитетом, поготово не неки странац, упркос чињеници да пракса показује да страни селектори могу да донесу и те какву квалитативну разлику и освежење. То би онемогућило Вучићеве сведржитељске аспирације и зато ће репрезентација и даље бити осуђена да њоме управља сатрап са Андрићвог венца, преко неке нове марионете.
ВАР СОБА: Поглед са клупе за резервне навијаче
Проблем би био знатно мањи када би се Вучићеве амбиције ограничиле само на фудбалску репрезентацију. Нажалост, оне се протежу на сваку пору живота у Србији која ће на крају завршити као друштво криваца за неуспехе који нису слушали свог визионарског вођу. Вучићево непоколебљиво уверење да управо он држи монопол на свест о томе шта су интереси Србије и њеног друштва неумитно води и државу и друштво у ентропију. Да би се тај процес зауставио, потребна је знатно већа енергија од оне коју су показали Пиксијеви, односно Вучићеви изабраници на европском првенству. И знатно боље осмишљена игра.
А Пикси уместо што јавности нуди немушта и отужна оправдања и објашњења свог неуспеха на челу репрезентације, треба само да каже: „Ја сам само извршавао наређења.“ То би било и искреније и достојанственије.
