Пише: Оливер Јанковић
Другу, па и трећу медаљу, зашто отворено не рећи (нијесмо бабе гатаре, нити се баба бојимо) очекујемо од момака који тапкају кошаркашку лопту. Шта рећи, што већ није речено о „већ виђеном” финалу између „дрим тима“ САД и „дрим-тима” Србије? Те „већ виђене” ствари се често обију о главу онима који превише гледају у њих, али моћна српска кошаркашка репрезентација има на клупи стручно вођство које зна сваки сегмент како игре тако и побједничких и губитничких психологија. Светислав Пешић је неко ко зна како да припреми тим за ношење терета „већ виђеног”. Осим тога, са Американцима смо већ у групи (као што је било и у Рију) што ће свакако смањити тензије пред завршни дио такмичења који ће одлучивати о медаљама.
Поред Пешићевих момака, ту су и баскеташи 3-3 који бране бронзану медаљу из Токија, а сви знамо да им је тада измакло злато. О нашим очекивања у погледу њиховог резултата у Паризу довољно говори да је Србија у овом спорту актуелни европски и свјетски првак, и прва на ФИБА ранг листи.
Поред момака на кошаркашком олимпијском турниру играће и дјевојке Марине Маљковић. Оне из Рија носе бронзану медаљу, а из Токија четврто мјесто. То је довољно убједљив педигре да, чак и ако од њих не очекујемо онолико колико од момака, никад их не смијемо одбацити. Конкуренција међу женским кошаркашким репрезентацијама јесте жестока, али је и изједначена. Зато, све ће зависти, као и код Ђоковића, од тренутног преклапања вектора (физике, духа, психе и оне чувене „спортске среће“). А Марина и дјевојке имају искуства, баш доста….
