Пише: Оливер Јанковић
Број од око 12 медаља изједначио би или превазишао највеће олимпијске успјехе како српског, тако и југословенског и постјугословенског (гледајући шта су постигле све земље бивше СФРЈ на свим олимпијадама) спорта у историји олимпизма. О томе смо писали јуче. А сад још мало да то појаснимо.
Коначан успјех неке земље на Олимпијским играма не мјери се ни укупним бројем медаља, колико, на првом мјесту, златним одличјима. Па би, у суштини, право мјерило успјеха српског спорта било пребацивање норме из Токија 2021 и Сеула 1988 (3 злата), односно достизање хрватског рекорда из Рија 2016 (5 златних медаља). Више од три злата и више од 9 медаља укупно представља прави српски спортски задатак пред Игре у Паризу. Ако не бројимо оних нелегитимних 7 златних медаља из ЛА 1984 (због одсуства СССР, ДДР, Пољске, Чехословачке, Бугарске), ни СФРЈ, ни самостална Србија, никада нијесу имале више од три златне медаље у неком олимпијском циклусу. Монтреал 1976 – 2 злата; Москва 1980 – 2 злата; а од Сиднеја 2000, па до Лондона 2012, Србија има или једно или ниједно олимпијско злато.
И, како јуче рекосмо, у Рију смо добили 2 злата (ватерполисти и рвач Давор Штефанек), а у Токију 2021 – 3 (опет ватерполисти, па Милица Мандић поновила злато из Лондона, па каратисткиња Јована Прековић). И тако смо изједначили број злата из Сеула и приближили се успјеху који су постигли Хрвати у Рију. Послије броја златних, гледа се број освојених сребрних, па тек онда бронзе и укупан број. Тако су рецимо Хрвати били испред Србије на табели Токија, иако су укупно гледано имали медаљу мање (8) али су им одличја била боље распоређена (3-3-2) док је код Србије било (3-1-5).
Ово никако нијесмо замислили као причу „бити бољи од Хрвата”, мада, искрено, без неког навијачког антагонизма нема правог навијања. Хрвате узимамо као примјер амбијенталног окружења, истих или сличних полазних основа, заједничког „спортског” поријекла, па – што да не – и као неки параметар који би нам био од помоћи да превазиђемо себе, односно да дамо све најбоље, у правом тренутку и на правом мјесту. Уз ону витешку, ђоковићевску испружену руку бољем од себе, па макар био и најближи конкурент и најљући ривал.
Када пак у случају олимпијске репрезентације Србије користим замјеницу „ми” ту онда не мислим да су навијачи Србије само грађани Србије, него и сви они који припадају заједници српског народа, српског језика, српске културе. Ту смо и ми из Црне Горе. Имамо ми наше репрезентативце и олимпијце, и наравно навијамо за њих, али овдје говоримо о врхунском спорту и дометима нашега народа у њему. Не морамо бити ни сви Срби овдје да бисмо на Олимпијским играма навијали за Србију. Што рече један бивши „геније”: „Нећемо ваљда против Србије навијати за Швајцарску?“
Наставак у сјутрашњем броју….
