Пише: Оливер Јанковић
Србија на Олимпијске игре у Паризу иде са 112 такмичара, раздијељених у 15 различитих спортова, а унутар тих спортова у 43 такмичарске дисциплине. Теоријски, на крају сваке од тих дисциплина учеснике чека побједничко постоље за освајаче медаља, па је пред српским такмичарима 43 прилике за олимпијске медаље. Међутим, реално гледано, таква бројка од око 50-ак медаља је стандард за свјетске мега силе какве су Њемачка, Француска, Италија, Јапан, Аустралија, Холандија… Изнад тога се уздижу највеће свјетске спортске силе САД, Кина, В. Британија, и Русија (кад је пусте да наступа), које стижу и до троцифрених бројева.
Међу 200 свјетских држава (нација) које су чланице МОК-а (Међународног олимпијског комитета), на олимпијским такмичењима до бар једне медаље дође тек мање од половине земаља учесница (између 80 и 90 држава уопште освоји медаљу). Од када наступа самостално, али и уопште послије распада југословенске државе, српски спортисти нијесу успјели да освоје двоцифрен број медаља. Рекорд је постављен у Токију 2021. са 9 медаља (од чега су три биле златне). Тек једну више освојили су Хрвати у Рију 2016 (10 медаља – од тога 5 злата) и то представља рекорд међу свим земљама бивше Југославије, и уједно у периоду послије нестанка велике државе.
Колики је успјех резултат Србије у Токију или овај хрватски подухват у Рију, говоре нам подаци да је најбољи резултат СФРЈ на свим олимпијадама икада био онај из Сеула (12 медаља, од чега 3 злата, 4 сребра, 5 бронзи). Таквим успјехом југословенски спортисти су заузели невјероватно 16. мјесто на ранг листи свјетских спортских репрезентација. Исто мјесто СФРЈ је заузела у Монтреалу 1976. али тада са „само“ 8 одличја (2 злата, 3 сребра, 3 бронзе). Било је и бољих бројки: у Москви 1980. Југославија је била 14. држава са 9 медаља (2 злата) али тада није било Американаца (политички бојкот због упада СССР у Авганистан); да би се нешто слично поновило у Лос Анђелесу 1984. када су спортисти из Југославије освојили 18 (!) медаља (7 златних) и девето мјесто на свјетској олимпијској табели, што бисмо бројали као највећи успјех да није сазнања како у Калифорнији те године није било комплетног источног блока и њихових спортиста (СССР и све земље Варшавског пакта, изузев Румуније). То је био „реванш“ за бојкот Американаца у Москви, и то свакако битно утиче на мјерило којим бисмо мјерили број овдје освојених медаља.
Остаје као „домаћи задатак“ рекорд из Сеула (12 медаља – 3 златне) чији је Србија и формално-правно насљедник; потом рекорд Хрвата из Рија (10 медаља – 5 златних) као најбољи резултат у постјугословенској ери и рекорд Србије из Рија (9 медаља – 3 злата) који је зацртан као праг преко кога би ваљало прећи…
Наставак у сјутрашњем броју….
