Пише: Валентин Матић
У Мејс Ландингу у Њу Џерсију на рути 40 постоји винарија Балић. Пре скоро тридесет година у њој сам провео многе дане у разговору са Савом Балићем оснивачем винарије. Савин животни пут, са свим падовима и успонима, био је оно због чега волим људе и пратим њихове судбине.
Саво би се стално враћао у причи на своје порекло. Изнова би започињао причу о каменитом приморском месту где је провео детињство. Из приче су извирале емоције појачане носталгијом која долази у старости и од које нема одбране! Једино је ћутња лек којим се може прикрити.
Али опет, носталгија се нечујно искраде у понекој сузи, припремању јела које вам је мајка као детету спремала, у случајним сусретима са људима који причају ваш матерњи језик.
Причао ми је о Севастијану Дабовићу, првом и једином српском епископу рођеном у Америци, који је био пореклом из Боке Которске као и Саво. У паузама, када би Саво заћутао, причао бих му о својим школским данима у Котору.
Како је изгледало када небо данима кишом шиба залив и прави кров изнад планине Врмац, где са врха Светог Илије још само понека муња може да се провуче. О шетњама летњом и зимском ривом. Причао сам му и о старом граду. О Цркви Светог Николе, прелепој катедрали Светог Трипуна, али се Сави највише свидела прича о цркви Светог Луке која се налазила на тргу познатом од старина као Пјаца грека.
Цркву су подигли Грк Мавро Кацафранги и његова жена Бона, а посвећена је апостолу и јеванђелисти Луки, који је први насликао лик пресвете Богородице. Дан овога свеца, 31. октобар, сматра се сматра заштитником иконописаца и фрескосликара.
Иначе, празник Светог Луке је моја породична слава, што значи да је Свети Лука, чију икону већ годинама носим светом са собом, заштитник моје породице. У которској Цркви Светог Луке годинама су се налазила два олтара. Православни и католички, што говори о уважавању различитих религија на простору Боке.
Када сам после много година стигао до некадашње Савине породичне куће, био сам изненађен што се ту сада налази дизајнерски изложбени салон. Саво је умро и кућа је продата.
Паркирао сам се поред ивичњака, а невидљива рука узбуђења ме је стиснула док сам вадио флашу шљивовице са сликом манастира Острог. Дубоко уздахнувши, подигао сам флашу у правцу некадашње Савине куће. У другој руци сам држао папир са исписаном здравицом. Ту здравицу смо некада читали у његовој винарији: „Домаћину из Боке Которске;
Здрав био брате домаћине, Бог ти дао част папе римског и владике цетињског, два бана Паштровића и четири Властелиновића.
Паркирао сам се поред ивичњака, а невидљива рука узбуђења ме је стиснула док сам вадио флашу шљивовице са сликом манастира Острог. Дубоко уздахнувши, подигао сам флашу у правцу некадашње Савине куће. У другој руци сам држао папир са исписаном здравицом. Ту здравицу смо некада читали у његовој винарији: „Домаћину из Боке Которске;
Здрав био брате домаћине, Бог ти дао част папе римског и владике цетињског, два бана Паштровића и четири Властелиновића.
У легендарном филму „Седам величанствених” поред Јула Бринера, Стива Маквина, Чарлса Бронсона, корачао је Србин из Неваде, Вељко Сошо, алиас Бред Декстер. А други Србин који је стекао холивудску славу и добитник је Оскара, рођен је у Герију.
Његов је отац радио са многим својим земљацима тешке послове у локалној челичани. Младен Секуловић, алиас Карл Малден прославио се као детектив у серији „Улице Сан Франциска”, а његов помоћник је носио име Секуловић.
Већина мојих земљака није стигла до Холивуда. Нису стигли до америчког сна. За њих се Нови свет претворио у свет самоће и туге. Многи су умирали у забораву. Сакупљан је новац за њихове сахране, а писменији земљаци су писали писма њиховој родбини са којом је преминули за живота одржавао контакте.
Сви ти људи који су пошли за бољим животом, сувише поносни да би се после неуспеха вратили у родну земљу, сви ти усамљени емигранти заслужују да добију своја гробља – гробља емиграната. И да се сваке године на успостављеном дану странаца на њихове хумке положи цвеће.
На улазу тога гробља требало би да пише: „Умрли су пратећи свој сан о бољем животу.“ На жалост, многи су умрли у беди и сахрањени су без икаквог обележја.
Извор: Политка
