У домаћем ИТ рају дешава се нешто незамисливо: уместо да на све стране траже програмере, фирме су почеле да их отпуштају! Уместо да размишљају о повишицама, новим теам буилдинг окупљањима, столовима за пинг-понг и другим повластицама, девелопери се питају да ли ће морати да „оштре“ свој ЦВ и трагају за неким сигурнијим, али мање плаћеним послом. А вештачка интелигенција, скривена иза угла, чека да их првом приликом замени…
На глобалном нивоу присуствујемо пуцању ИТ балона, што је стресна, али не нужно лоша ствар за тржиште. Не дешава се то први пут, мада први пут погађа нас. Претходно велико пуцање балона десило се крајем прошлог века, када смо ми били „удобно“ скривени од свега зидом санкција. Сећам се да је, због наглог раста Интернета крајем деведесетих, потражња за програмерима била толика да су хедхантинг агенције у Сан Франциску скупљале бескућнике, држале им двонедељни курс у коме је пола времена било посвећено одржавању елементарне хигијене а пола ХТМЛ кодирању, и слале их на добро плаћени посао. Било је то веома срећно време за оне који су нешто знали о компјутерима, али прилично лоше за индустрију, јер су стручњаци мењали посао на сваких неколико месеци; уместо да се баве пројектом на коме су запослени, одмах су почињали да трагају за бољом позицијом. Балон је морао да пукне да би ствари биле постављене на нешто здравије основе.
Садашња домаћа ситуација није ни изблиза тако неповољна. Да, било је отпуштања, али углавном тамо где је претходно нерезонски запошљавано. Чујем да је фирма из које је отпуштено највише људи планирала да се прода, па је подизала цену запошљавајући људе, а када је због „поскупљења новца“ аквизиција пропала, напросто није имала посла за њих. Седамдесет посто људи заправо није радило ништа, па је нормално да су отпуштени.
Домаћа ИТ индустрија је снажно оријентисана на оутсоурцинг, продају ИТ услуга сталним партнерима. То није тако сигуран посао како су многи мислили – он опстаје само док су домаће цене битно ниже од америчких. Како домаћи програмер постаје скупљи, тако је он мање конкурентан у свету, нарочито ако није врхунски стручњак. А, будимо искрени, код нас има много приучених и набеђених стручњака који имају о себи нереално високо мишљење, а заправо падну на сваком већем изазову, чак и не покушавајући да се уздигну на професионалном плану. Када је граница цене пробијена, оутсоурцинг фирме су се „сналазиле“ тако што су фактурисале више радних сати него што њихови кадрови могу да обезбеде, али је и то растезање стигло до тачке неодрживости.
Опадање оутсоурцинг-а би могло бити прилика за фирме које се баве дигитализацијом Србије, а које тренутно „гину“ пред потребом да се реализују разне еФактуре, еАрхиве и друге еНевоље које држава из месеца у месец смишља. Имплементатори ЕРП решења су у очајничкој потрази за кадровима, посла има колико год желите, макар он можда био мање гламурозан и мање (пре)плаћен од рада за стране клијенте. Код нас тек 25% фирми користи ЕРП, док је у ЕУ тај проценат близак 40%. Потребно је много знања и много људи да превазиђемо то кашњење.
Питање свих питања је да ли се данас вреди определити за каријеру у ИТ-ју – не желите да будете слични несрећнику који је током осамдесетих изабрао каријеру стенодактилографа. Вештачка интелигенција ће заменити многе послове, тако да данас свакако не бих изабрао каријеру професионалног возача или оператера у цалл центру, а и о новинарству бих три пута размислио. Са друге стране, ИТ је толико иновативна професија да ће посао девелопера бити све интересантнији, пошто ће они бити поштеђени досадног дела посла да би се бавили оним занимљивијим – осмишљавањем нечег новог. То ће захтевати све више знања, па је једини начин да се одговори на кризу стално улагање у себе, учење нових ствари… Можда да употребите ово лето за то? Пишите нам како напредујете – ПЦ у августу не излази, па се видимо првих дана септембра.
Дејан Ристановић
Извор: PC Press
