Пише: Ђуро Радосавовић
Катнић је себе представљао као колоса, као насљедника монументалних људи и људсковина, оних којима ништа није страно. Пребрзо се поломио. Писма су само дио јадања, што никако не приличи онима са којима је Катнић толико желио да се идентификује.
Мучно је читати Катнићева писма. Има ту свега, има посла за све, од графолога, социолога до психолога. Јер, то је писмо цијеле Црне Горе. Ако је такав човјек био кадија, добро је како нам је и могло бити. Тај човјек јесте био пион на најважнијој позицији. Помјерао се као лутке у позоришту за дјецу, или пиони на шаховској табли. Зна се ко је вукао конце. Катнић није, он је извршитељ.
Али та епска фантастика која врца из сваке реченице, та мегаломанија и митоманија, пренаглашеност свега и свачега, то је озбиљна дијагноза не само Катнићева, него и Црне Горе. Јер, од њординга па до садржаја и форме, то су крик писма, хтио би да буде жртва јер јесте жртва, али не правосуђа. Хтио би да крикне, али не смије, па урла безвезе.
Толико је било писама из затвора која вриједе. Можда и највећа књижевност настајала је у казаматима. Али ово је све контра, све је обрнуто. Катнић не личи ни на Достојевског, Дапчевића, Ђиласа или Пекића, он несвјесно пише као што је говорио Краљ Иби. дјелује иронично али то му није била идеја. У тој чувеној представи Атељеа 212 Ибија је играо Зоран Радмиловић и знао је да дрекне: “Ко пише ово писмо?!”. Све је почињало са “Народе мој”. Како је то снажно, обратити се народу а прије свега додати то чаробно “мој”!
И Катнић би да се обрати народу, он би да нешто наговијести али нема односно не смије ништа да открије. У тој пат позицији, остаје му карта виктимизације. Ништа од држања. Толико смо слушали о подвизима наших предака, о гледању смрти у очи док се спрема стријељање, о чувеном “Пуцајте ја и сада држим час”. Изгледа да ово вријеме носи неке мање јунаке, који су храбри само у писмима. Знају кога су слушали и кога морају и даље да се плаше и зашто. У књизи Емануела Карера Лимонов аутор описује главног протагонису који је ухапшен и утамничен у најгори затвор Русије у коме нема комуникације ни са стражарима ни са осталим затвореницима. Али стражари су видјели да Лимонов има свој лудачки ритам, да устаје увијек у тачно вријеме, неуморно пише, тренира и користи своје право на шетњу, те су га прозвали Професор. Није га сломио ни тај најгори затвор.
Катнић је себе представљао као колоса, као насљедника монументалних људи и људсковина, оних којима ништа није страно. Пребрзо се поломио. Писма су само дио јадања, што никако не приличи онима са којима је Катнић толико желио да се идентификује.
Чак и велики газда, МЂ у том интервјуу по хитном поступку након великих хапшења, изрекао је нешто што наравно да звучи тако горсковијенацки, рекао је “наредан сам”. То није толико фрекфентна ријеч, наравно да је послао поруку да је он попут ликова из Горског вијенца, те да “Све што бива и што може бити, мени ништа није непознато; што год дође ја сам му наредан”. Каква мегаломанска персонификација, бустовање ега, какав фалш и фаул!
Али та чаробна ријеч наредан у Зети и дијелу Подгорице има пежоративно значење. Наредан може бити и онај који покушава да се скоцка а све на њему је кич, онај који везе са животом нема а приказује се као експерт. Вала је наредан, може се и даље чути на тезгама у Гинташу. Управо та наредност више одговара ситуацији од оног наредан из Горског вијенца. Јер, нема више тих ликова, макар не у онима који су метнули кравате и онима што сад пишу писма сами себи.
Извор: Вијести
