Пише: Ђуро Радосавовић
Техника гурања под тепих је контрапродуктивна. Јер дуг није враћен, а креће камата на камату, може бити обрачуната као нека нова суровост којом ће нека нова власт ударити на своје грађане и људе, без суда и закона
Потегла се опет прича о Голом отоку. И треба о томе да се прича, јер је тамо било највише народа из Црне Горе, а највише се тиховало. Проблем је у култури сјећања. Страхује се и даље, од отварања досијеа, од освете, свађе, бруке, ко зна чега све не.
Миодраг Лаковић иступио је испред најјаче владајуће странке и везано за Голи оток изјавио: “Иницијатива о рехабилитацији голооточана праведна, али сад није прави тренутак да се бавимо тим питањем”. Није прави тренутак након толико деценија? Па кад ће бити прави тренутак? Што је хтио Лаковић да каже овом изјавом? Не дрмајте кошницу да се пчеле не помаме. Има толико превода те Лаковићеве изјаве и идиома. То је као очевидац који се прави да ништа није видио. Свједоци који одједном постану заборавни свјесни да ће бити у проблему ако проговоре.
Лаковић је хтио да предложи ону чувену “Не доливајте уље на ватру”. Нико ништа није видио? Голи оток не припада Црној Гори, зашто би нас то толико тангирало? It’s not in my backyard. Било па прошло. Гледајмо напријед. Од историје се не живи.
Ова лијепо упакована полу-дипломатска изјава Лаковићева колико је тачна толико је и погрешна. Мудрост увијена у ескапизам. Јер, неће се нико обогатити од одштете, неће никоме бити лакше примљене батине, неће оним преминулима бити враћена одузета част и образ, али нека космичка правда могла би бити постигнута. Јер, ако се о чему у Црној Гори ћутало, ћутало се о том Голом отоку. С разлогом, јер је страх очигледно јак, траје и даље.
Али ако држава заиста жели да се суочи са неуралгичним тачкама друштва, мора да до краја ријеши и Штрпце, Морињ, Велику, Биоче, као што мора да ријеши убиство Душка Јовановића и инспектора Шћекића. Голи оток ако се не ријеши у истом пакету, остаће вјечита траума која ће да се враћа као авет.
Техника гурања под тепих је контрапродуктивна. Јер дуг није враћен, а креће камата на камату, може бити обрачуната као нека нова суровост којом ће нека нова власт ударити на своје грађане и људе, без суда и закона.
Ваља опет читати “Кад су цветале тикве”. Ваља опет погледати филмове: “Вечерња звона”, “Балкански шпијун”, “Отац на службеном путу”, “Живот је леп” и “Тито и ја” у ком се макар појављују повратници са Голог отока као сломљене личности. Читати текстове Југа Гризеља о репресији.
Можда би Лаковић могао да прочита књигу Жани Лебл – Љубичице бела, виц дуг двије и по године. Ето, једна жена је због једног вица на Голом отоку провела двије и по године. Колико је људи из Црне Горе завршило на Голом отоку а да су били потпуно невини? Зна се, неко зна, можда негдје и пише, само неће нико тим да се бави. Јер, није вријеме, не морамо баш сад, не морамо баш ми. Пребацимо то на неку наредну генерацију. Превише је тај кромпир врео. Превише. “Није прави тренутак”.
Извор: Вијести
