Чак и ако се тумачи само као „списак упустава“ и упозорења, књига „Дигитална хигијена“ је више него важна и неопходна. Она је, ипак, много више од тога
Пред српском читалачком публиком се недавно нашао превод веома важне и значајне књиге „Дигитална хигијена“ аутора Наталије Касперске и Игора Ашманова. Књига је својеврсни водич кроз све лавиринте и опасности које вребају на савременом интернету, тој виртуелној (паралелној) стварности која је, како време пролази, све „стварнија“ и прети да постане „стварнија од стварности“ тј. да прогута све у своју, виртуелну сферу.
Што се тиче аутора књиге, Наталије Касперске и Игора Ашманова, реч је о истакнутим експертима на пољима дигиталних технологија, друштвених мрежа, (анти)вирусних активности на светској мрежи и слободно се може рећи људи који су читаве своје животе и каријере подредили проучавању загонетке и замке познатије као интернет.
Наталија Касперска је суоснивач „лабораторије Касперског“ (која је креирала истоимени антивирус) , суоснивач компаније „Крибрум“, директор и основни акционар групе компаније InfoWatch (руског лидера у области борбе са цурењем поверљивих информација), члан радне групе за измене Устава РФ 2020. године, аутор измене у чл. 71 о заштити података грађана и члан иницијативне групе за кандидовање В.В. Путина на председничким изборима 2018. године.
Игор Ашманов ( „гуру руског интернета“) је још 1983. године почео да се бави програмирањем и вештачком интелигенцијом у одељењу вештачке интелигенције Рачунског центра академије наука СССР. Магистар је техничких наука и специјализант у области примењене лингвистике и вештачке интелигенције. Активни је креатор система вештачке интелигенције (ВИ) , један од аутора система правописа ОРФО (примењена и уграђена у Microsoft Office), извршни директор претраживача „Рамблер“ , девелопер спам-филтера (данас „Антиспам Касперског“), те креатор система анализе друштвених мрежа, виртуелних саговорника, агрегатора новости, председник компаније „Ашманов и партнери“ и „Крибрум“, као и повереник В.В. Путина у 2018. години те члан Савета за развој грађанског друштва и права човека при кабинету Председника РФ.
Уз то, треба поменути да су преводиоци књиге на српски истакнути јавни делатници Ирина Војводић и Слободан Стојичевић (аутор веома значајних књига „Мрежни рат против Срба“ и „Хибридни рат против СПЦ“) , чиме читав подухват додатно добија на значају и тежини.
За књигу сам први пут чуо управо од преводиоца, господина Стојичевића, када је поменута у његовом гостовању на Новом Стандарду септембра прошле године, када сам био заинтригиран садржајем на основу оних неколико „спојлера“ колико их је изнесено у току емисије поводом ове књиге. Стојичевић је тада најавио да се она преводи на српски и апострофирао њен значај, нарочито за Србе и Русе, као можда највећих жртава мрежних и хибридних ратова Запада против остатка света.
Свој примерак књиге сам добио управо од господина Стојичевића крајем прошле године, одмах по изласку из штампе, те у складу са тим, након читања, осећам дужност и обавезу да напишем кратку рецензију и макар мало утичем на то да што већи број људи набави свој примерак и научи нешто из ове књиге. А могу, пуно тога.
Наиме, књига је подељена у 16 поглавља („Сајбер-опасности на мрежи: грабљивци-пограми и људи; утицај виртуелне реалности на свест“ ; „Како се заштити на мрежи“; „Како користити информациони простор на корист себи и детету“ …) где аутори од почетка до краја вешто комбинују теорију и праксу, своје вишедеценијско искуство и нагомилано знање са обиљем примера из свакодневног живота и познатих случајева како добрих, тако и лоших, последица коришћења виртуелног простора. А ових потоњих је, нажалост, доста више.
Мрачне стране
Како се и наводи при крају књиге, аутори своју „мрачну перспективу“ и перцепцију интернета заснивају на три аспекта:
1. Негативним историјским искуствима – „До сада је све технолошке иновације које је било могуће искористити за поробљавање, принуду или рат, човечанство одмах за то и користило.
2. Постојање „књиговодственог принципа“ који гласи: „Ако су створене могућности за злоупотребу, онда треба сматрати да су злоупотребе већ учињене.“
3. Чињеница да (пуну) контролу над интернетом нико можда неће никада ни имати; где се апострофира могућност апокалиптичног сценарија у будућности са доминацијом вештачке интелигенције (у наставку ВИ) спрам људи.
Међутим, чак и ако се тумачи само као „списак упустава“ и упозорења, књига је само по томе више него важна и неопходна. Она је, ипак, много више од тога. Пре свега описујући генезу, начин и методе настанка нечега на мрежи, аутори дају јаснији увид у то, па и јаснији начин да се на превентивном нивоу (који је најважнији) заштитимо од неке негативне појаве којих је интернет препун. Јер, ако знамо како се и зашто нешто правилно користи (што је и разлог зашто је направљено) , онда ћемо се лакше и одбранити од потенцијалних злоупотреба и изокретања намера оних који на било који начин профитирају од изигравања људи, њиховог поверења, новца па чак и безбедности.
Књига у потпуности оправдава наслов јер као што је „обична“ и ментална хигијена важна за физичко и психичко здравље, тако је и ова дигитална важна за сналажење и преживљавање у виртуелном простору. Јер ипак, није реч о сигурној и уређеној територији, већ о дивљини, џунгли која свакога од нас може лако прогутати ако смо иоле несмотрени; „Слика џунгле не осликава чињеницу да, у случају друштвених мрежа, ми имамо посла са, не само запуштеном, подивљалом шумом и ђубриштем, већ са свесно и осмишљено створеним и управљаним глобалним машинама за производњу „упрошћених“ људи, који су погодни за управљање и манипулацију.“
Нужна маска?
Циник би могао помислити да су злоупотребе (у горе наведене и сличне сврхе), а не добре стране интернета оно за шта је он заправо створен, те да су оне корисне и добре стране само нужна „маска“ и камуфлажа за оправдавање општег постојања овог пројекта поробљавања људи (и) у дигиталној сфери. Пратећи генезу настанка и развоја интернета, где се од групе ентузијаста и филантропа нажалост брзо дошло до опште корпоративне и интересне контроле светске мреже, може се доћи до сличног закључка. Управо зато дигитална хигијена је неопходна као контратежа свима који желе да владају светском мрежом па и светом. Ту се нарочито наглашава значај и улога Руса и Рунета (руског интернета, тј. оног дела интернета који је руски) , као амбивалентне позиције где је са једне стране неопходно постојати на светској мрежи а са друге стране регулисати је (макар) у националном домену и контролисати је како се не би „отела контроли“ и прешла под контролу светских цензора и „велико-ресетоваца“.
А које су и какве те опасности? Аутори их доста добро класификују и рангирају спрам значаја и домета. Почев од ситних превараната који желе да вам скину новац са кредитне картице, „навуку“ да купите неки производ, „подвале“ вам неки вирус, „завлаче“ вас причама о наградним играма и богатим поклонима, уцењују објављивањем ваших приватних (емотивних, еротских и других) садржаја, фотографија и видео-снимака… преко мас-медија који то раде за свој рачун и на свој начин па све до оних највећих корпорација, лобија и интересних група које опет, у складу са својом агендом, желе да верујете у нешто и бојите се нечега што вам они кажу/нареде.
У складу са тим је и класификација одговора на ове изазове, тј. степен хигијене зависи од количине изазова са којим смо суочени. Све у свему, општи закључак је да људе, објаве и појаве на друштвеним мрежама не смемо никако олако схватати већ еквивалентно појавама из стварног живота (што оне на одређени начин свакако и јесу), те да у виртуелном простору не радимо ништа што не бисмо у стварном. Јер, упркос заблуди, све што радимо на интернету можда јесте скривено од очију других корисника, али није скривено од свих, и може лако испливати и нанети нам штету, душевну, материјалну или било коју другу. И да знамо да смо на интернету, чак и у домену својих профила на друштвеним мрежама, сајтовима, подкастима и свугде друго, ми ипак гости а не домаћи(ни), те да сутра можемо лако бити избрисани са интернета. А пракса је показала да је то једнако, ако не и горе, од брисања из стварног живота.
„Створићемо бога”
Књига има нарочито богатство јер обилује једним општим прегледом тога како све и на који начин појава вирутелног света уништава човеков лични, унутрашњи и психолошки свет, те какве све последице то оставља на њега и његову психу, нарочито у погледу зависности од телефона, „навлачења“ на криминалне или друге штетне активности и генерално поробљавању „обичног човека“ преко поробљавања његовог ума. Пред крај се наводи добар осврт и упозорење на трансхуманистички карактер интернета и дигиталних технологија као „нове религије“ савременог доба, те се наводе апостоли ових промена (Елон Маск, Бил Гејтс, Ричард Докинс, Реј Курцвејл, Јувал Ноа Харари…) као и „црква ВИ“ која је у САД званично регистрована још 2017. године под називом „Пут будућности“ и за коју оснивач Ентони Левандовски каже: „Ми ћемо створити бога. Не таквог бога који баца муње и ствара урагане. Него таквог који ће милијарду пута превазићи човека по разуму.“ У пракси то значи да ће верници ове нове религије радити на „оваплоћењу, прихватању и поклоњењу новом божанском ентитету на основу Вештачке интелигенције, која ће бити развијена како у форми уређаја тако и у форми Програмског пакета (ПП).“
Аутори за свеопшти закључак предлажу озбиљну регулацију интернета спрам националних законодавстава и специфичности сваке државе понаособ. У књизи се углавном наводе примери из Русије, руска законска решења и одговори на изазове дигиталног света али се поуке и праксе могу применити у било којој држави, па и у Србији. „Нама су потребни стратегија државе и велики национални програм:
– За овладавање дигиталном сфером и њеном „стерилизацијом“;
– Уношење у свест схватања ризика „дигитализације“ и основа дигиталне хигијене;
– Стварања позитивне алтернативе светској подивљалости и дигиталној зависности.“
Звучи пежоративно али је ово књига заиста за свакога; научне раднике који се баве овом материјом, забринуте родитеље чија деца све више „висе“ на виртуелном простору а све мање на свежем ваздуху, људе из безбедносних структура и оне који се баве високотехнолошким криминалом, свакога ко на било који начин везује своју егзистенцију и посао за виртуелни свет, знатижељне људе, професоре, уметнике, писце… Јер на крају крајева, ако смо сви већ присутни „на мрежи“ (невезано за нашу старосну доб, пол, нацију, вероисповест, професију, афинитете и преференције…) онда је ред да сви знамо и да се заштитимо и пажљиво пловимо кроз све изазове интернета. А подоста их је.
Извор: Никола Јовић/ Нови Стандард
