Сваки трзај несигурност јесте резиме једне унутрашње приче. Сваки јунак унутрашње приче највише личи на оно дрхтаво биће из Кафкине „Јазбине”, што читав живот проводи у бригама за сјутрашње дане. „Лепо је имати овакву јазбину за блиску старост […].” Па, ипак, свака љепота није посланица која гарантује: „Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо” (Рим. 14, 8)
Љепота, дакле, може бити и самообмана, латентна аутонарација – прекривање савјести несвјесним огртачем несигурности, унутарње панике; данас бисмо рекли: анксиозности.
Искуство анксиозности у данашњем свијету не може да умањи научна и технолошка револуција, статистички докази да се продужио животни вијек, да се козметичким и хируршким интервенцијама може продужити младост лица и тијела.
Све човјек улаже, све достиже али искуство унутрашње приче никако не може превладати медикаментима и еликсирима из спољашње реалности. Нема лијека ни у напредним филтерима Метаверзума.
Човјек још од праоца Адама предузима тај бијег од себе. Кад Господ упита: „Адаме, гдје си?”, увијек слиједи исти одговор: „Чух глас Твој у врту па се поплаших, јер сам го, те се сакрих”.
Наставак ове старе приче могао би се размотрити и кроз тумачење Јована Корнаракиса:
„То признање [Адамово признање, прим. М. Д.] открива унутарњу панику Адамову. Адам у ствари хита да се сакрије од себе самог, јер његов проблем је унутарњи. Ово се и потврђује његовим одбијањем да призна кривицу и да се покаје. Одговорност за своје стање он приписује Богу и показује, веома красноречиво, да на тај начин покушава да се заштити од осећаја несигурности који се у њему родио, управо стога што је потиснуо и угушио глас своје савести: ’жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох’ [Пост. 3, 12]. Нисам ја крив, каже Адам Богу, него ти који си ми дао жену која ме наговорила да преступим твоје заповести. Овај начин самооправдавања Адамовог лаконски изражава сву дубину и ширину осећања несигурности који обично мучи човека који одбија разговор са својом савешћу. Онај који гуши глас своје савести, у себи ствара једну претњу, један осећај несигурности који га мучи”.
Према томе, прочитати своју унутрашњу причу јесте једини стварно поштен посао, а све друго јесу изговори зарад љепоте живота на земљи.
Милорад Дурутовић
