Умјетник у идеологији и у рату – прича прва

Да ли умјетника посвећеног свом позиву и својој звијезди водиљи, чија страст за умјетношћу неће да устукне ни пред ужасима идеологије рата треба прогласити колаборационистом? Одакле вреба Мефистофелес? Из душе појединца или из лошег наслеђа, поретка, друштвог обрасца

У ратним временима ваља спашавати и тијело и дух. С тијелом је једноставније. Када своје тијело удаље од ратних жаришта старије људе назову емигрирантима а млађе дезертерима иако су урадили исту ствар. Избјегли да се физички приклоне идеологији рата.

Односи људског духа и емоција према рату су компликованији поготово када су у питању умјетничке душе.

У пјесми „Барбара“ Жак Превера коју смо слушали у дивном извођењу Ив Монтана има стих који говори о облацима који нестају као пси да умру далеко од рата јер рат је како каза пјесник једна велика свињарија.

Ужаси рата које пјесник назва свињаријом покрећу осјећања од танано болних, љубавних, до грозоморних али и оних високо креативних у својој бунтовности.

Француски књижевник, пјесник и музичар Борис Виан пише писмо предсједнику државе обавјештавајући га да је донио одлуку да буде дезертер. Борис Виан је написао и отпјевао пјесму:

ДЕЗЕРТЕР

Цењени председниче
Пишем Вам ово писамце
Уопште не марим да ли ћете
Имати времена да га прочитате
Управо сам примио позив
Обавештавају ме да
Најкасније у среду увече
Морам у рат

Цењени председниче
Не пада ми на памет
Није ме мајка родила
Да убијам сироте људе
Не желим да Вас разбесним
Али морам да Вам кажем
Донео сам одлуку

Дезертираћу

Од кад сам рођен гледам само смрт
Видео сам оца како умире
Видео сам браћу како одлазе
Гледао децу како плачу
Мајка ми је много патила
Ено је у гробу
И није је брига за бомбе
И није је брига за црве
Док сам био у заробљеништву остао сам без жене
Остао сам без душе
Све мени драго нестало је
Сутра ћу у рану зору
Затворити врата
Изгубљеним годинама
И отићи својим путем

Животарићу
На улицама Француске
Од Бретање до Провансе
И говорити људима
Одбијте послушност
Одбијте да радите то што вам кажу
Немојте да идете у рат
Одбијте свако наређење
Да пролијете крв

Ако крв баш треба лити
Господине председниче
Пролијте, цењени, своју
И ако ме будете хапсили
Реците жандармима
Да не носим оружје
И да у мене слободно пуцају

Борис Виан

За дезертерство није неопходан рат. И у мирнодопско доба може се дезертирати у умјетност или пак остати присутан посматрајући припреме за рат или сам рат кроз оптику умјетности. Подсјетимо се Пабла Пикаса који је у бесаним ноћима током Шпанског грађанског рата у духовној екстази мјесец дана сликао “Гернику”.

На фронту нијесу били ни Превер ни Виан ни Пикасо ни мноштво других умјетника али су нас снажно опоменули на ужасе рата.
Зашто се дјеловање умјетника изван фронта у неким народима, без обзира на њихову духовност оваплоћену у умјетности, схвата као голи колаборационизам.

Зашто су се повлађивања умјетничким нагонима у ратно доба у неким срединама показала изузетно опасним по животе умјетника. Уосталом што би ми знали о ужасима ратова да није било тих умјетника и њихових судбина.

Морају ли током рата музе заћутати. Треба ли позоришта затворити, штафелаје поломити, боје згњечити, палете поломити, оловке скршити, звукове инструмената, мелодија и акорда из мозга потиснути, папире згужвати и у ватру бацити. Мора ли се престати мислити и разговарати о умјетности?

Док се ово питам на ум ми долазе неке мале приче с различитим одговорима. Први ми даје њемачки писац Клаус Ман у свом роману „Мефисто“. По мом читалачком суду то је једно од најбољих књижевних дјела о фашизму. Мало је ко у књижевности подарио читаоцу тако психолошки дубоке и суптилне слике доба фашизма као што је то урадио њемачки писац Клаус Ман син Томаса Мана.

Скоро да нијесам наишао на саговорника који је прочитао „Мефисто“ роман који написа Клаус син Томаса Мана, али сам наишао на велики број анализа и критика разноразних како позоришних извођења дјела “Мефисто”, тако и филма “Мефисто” Иштвана Сабоа са Карл Марија Бреднауером у главној улози.

Није исто читати “Мефисто” и гледати адаптирано књижевно дјело “Мефисто” на позоришним даскама или на филмском платну. Огромна је разлика. Ко се одлучи да прочита “Мефисто” схватиће.

Они који су гледали Мефиста на филму и на позоришним даскама углавном су запамтили реченицу главног протагонисте романа који каже да је у рату покушавао да буде само обичан глумац. О радњи која доводи до те реченице мало знају. Већина њих се мири с наметнутом дефиницијом да је у питању роман једне амбициозне глумачке каријере и једног отвореног колаборационизма с нацизмом. Да ли умјетника посвећеног свом позиву и својој звијезди водиљи, чија страст за умјетношћу неће да устукне ни пред ужасима идеологије рата треба прогласити колаборационистом?

Одакле вреба Мефистофелес?  Из душе појединца или из лошег наслеђа, поретка, друштвог обрасца.

Ранко Рајковић