Када сам се са породицом,прије тринаест година, преселио из Никшића у Будву, населио сам се у дио града који се зове Лази и улицу која је добила име по великом руском писцу. Разнолик свијет је настањивао ту улицу, а неки од људи које сам ту свакодневно сретао подсјећали су ме на ликове из Чеховљевих приповјетки.
Повелики и не нарочито лијепи објекат на самом дну улице, који је из неких, мени непознатих, разлога био познат под називом кућа Великог брата, изнајмљивали су таксисти. Из њега се готово непрестано чула лоша музика из увијек исте радио станице и жамор који би настао након што би један од станара препричао неки од својих „подвига“ , који су се углавном састојали из наплаћивања вожње муштеријама по вишеструко већој цијени у односу на реалну.
У згради преко пута оне у којој сам становао, живјели су мушкарци и жене у касним тридесетим и раним четрдесетим годинама. Заједничко им је било то што су у Будву дошли на љето у потрази за сезонским пословима, баш као и то што би на крају сезоне ту и остајали , пристајући да раде за знатно мање плате. Када бих у раним јутарњим сатима пролазио поред те зграде, обавезно би срео неког од станара како одлази на посао. На њиховим лицима су се јасно назирали трагови безуспјешног прикривања крупних подочњака, док би се у ваздуху осјећао задах јефтиног алкохолног пића.
Комшија са којим сам проводио значајан дио слободног времена је био чика Милош, професор Београдског универзитета у пензији. Био је то занимљиви човјек у касним седамдесетим годинама, који је својевремено десетак година провео на стручном усавршавању у Америци, гдје је , како је то сам волио да каже, примио радне навике. И заиста, када би човјек ушао у његову велику и на први поглед луксузну кућу, одмах би схватио да је у њој све прилагођено раду у башти, у којем би Милош проводио велики дио дана. Унутар куће су , између осталог, биле и просторије са свим могућим врстама алата и прибором за рад у башти препуној разних воћки и поврћа , која се налазила непосредно испред куће.
Након вишесатног орезивања воћки или каквог другог посла, Милош би ме често позивао на кафу. Не би прошло ни пола сата нашег разговора, а он би по навици промијенио тему о којој смо до тада разговарали и изговорио увијек исте ријечи, које би ме сваки пут једнако зачудиле:“Павле, морам ти рећи да сам ја још увијек атеиста“! Затим би отпио још један гутљај његове домаће лозе и додао следеће :“Људи су се и на мјесец попели, а неко још увијек вјерује у Бога“! Признајем да сам први пут чувши те ријечи реаговао прилично бурно, објашњавајући му да је Бог невидљив и свудаприсутан, те да је то догматско учење немогуће ни оборити ни угрозити. Посебно га не може довести у питање чињеница да је нека креатура у скафандеру својевремено несигурним корацима покушавала да хода по мјесецу.
Од времена у којем су написана јеванђеља па све до наших дана, многи су сумњали у Христа. Након васкрсења, апостол Тома је изразио жељу да дотакне Христа и својим рукама Његове ране опипа. Међутим, та сумња је за нас душекорисна, јер захваљујући њој имамо јеванђељски доказ да је то био заиста васкрсли Христос и да је то било заиста тијело Његово, а не привид, како ће то касније тврдити јеретици докети. У деветнаестом вијеку је сумњао и стари колебљивац по питању вјере – Антон Павлович Чехов, у чијој смо улици нимало случајно становали.
Чехов је говорио да је неколико пута у животу прошао провалију и бездан који се налазе између вјере и безвјерја. У својој причи „Архијереј“ описује главног јунака – епископа у пензији, па за њега каже да је пред крај живота успио да сачува вјеру. Но, ипак је тој вјери нешто недостајало. Тај недостатак је, заправо, био у одсуству оне радости коју сваки пут изнова осјећамо када присуствујемо јутарњој служби на Васкрс и слушамо појање Пасхалних стихира. На тај начин је и Чеховљева сумња душекорисна јер нас подстиче да непрестано трагамо за том радошћу. Једино ми је чика Милошева сумња, макар у том првом периоду нашег познанства, дјеловала као апсурдна и бескорисна како за душу, тако и за ум човјеков. Требале су читаве године да прођу и десетине наших разговора, како бих схватио да је сваки мој аргумент у корист вјере у Христа итекако утицао на Милошеву душу. Иако то није показивао, све вријеме је попут сунђера упијао сваку апофатичку тврдњу о Богу Који је несазнајан, недодирљив, непостижан, несхватљив, необухватљив… Међутим, човјек се у зрелим и позним годинама тешко мијења. Нарочито му је напорно да призна пред другима промјену начела које је значајан дио свог живота исповиједао. Међутим, било ми је јасно да се већ неко вријеме ломио и да му је тако мало требало да повјерује.
Након осам година становања у тој улици, преселио сам се у стан који је био знатно ближи Старом граду и цркви Свете Тројице у којој служим као ђакон. Милоша сам ријетко кад сретао, углавном на пијаци или неком од супермаркета. Увијек ми се чинило да је имао нешто важно да ме пита, али да то напросто не може да изговори. Када је почела пандемија коронавируса, престао сам да га срећем, а никако нисам успијевао да нађем времена и пођем до њега како бих видио да ли је добро.
Међутим, прије неки дан сам на путу за манастир Подмаине, заједно са својом дјецом, прошао улицом Чеховљевом. У башти , поред његове куће, угледао сам замишљеног чика Милоша док обавља јесење радове. Иако је на прагу девете деценије, још увијек је прилично кријепак и окретан. Нисам му се јавио, нити прекинуо ток његових мисли. Можда бих јављањем својим омео баш онај моменат у којем ће се његово срце и коначно отворити за Христа…
Ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије
