Пише: Милија Тодоровић
Укидањем притвора Весни Братић (коју је данас посјетио митрополит Јоаникије у њеном својеврсном кућном притвору) добили смо мали, незнатни сигнал да систем правде у Црној Гори даје знаке живота (адвокати се жалили, судија уважио), али с обзиром на мјере надзора и актуелну оптужницу, нијесмо се мрднули од питања јесмо ли у случају госпође Братић добили објективну криминализацију сваког управљачког акта? Подсјетићу драгоцјену публику „Журнала“ да се Весни не ставља на терет то што је смијенила десетине ДПС трутова који су се угнијездили на мјесту директора школа (мимо свих правила и прописа), него зашто је пропустила или процијенила да не треба смијенити толике друге?!
Уколико ова оптужница опстане, или Весна буде осуђена, наш ће се политички и управљачки систем покренути у правцу потпуне аутоцензуре службеника (од министра до каквог нижег шефа), који ће лако доћи до закључка да им је боље да нигдје, никад и ништа не помјерају, него да им неко из тужилаштва пришије кривичну одговорност на основу „умјетничког дојма“ тужиоца, да ли је та активност (у извођењу кадровских и системских промјена) била … довољна!
Дакле, умјесто грађана на изборима, или надлежних и надређених организационих структура, учинковитост управе ће процјењивати тужилац, и то, ни мање ни више него, по кривичном основу.
Слиједи логична парализа система, јер се нико нормалан неће упустити у обављање неке јавне функције, са таквим Домокловим мачем изнад главе.
Ко врши овакву еутаназију државе кроз злоупотребу права? Дјелови бившег система? Одметнути (аутономни) тужиоци? Стране амбасаде? Ко год да је, њихов краткорочни циљ би могао бити дискредитација актуелне власти, а дугорочни само један: порука да без Мила и ДПС, нема државе!
