Sudeći po reakcijama na društvenim mrežama običnih ljudi, ali i aktivista obe strane, juče je izbio diplomatski skandal pri zvaničnoj poseti premijera Crne Gore, Zdravka Krivokapića, Srbiji. Nije mu upriličen doček sa funkcionerom istog ranga, dakle premijera Srbije, a zamenik predsednika vlade i ministar poljoprivrede, Branislav Nedimović, bio je tom prilikom obučen kao da je pošao u kafić da popije jedan espreso s nogu pre nego što mu počne jutarnja konobarska smena. Bilo je i onih koji su pravedno ustvrdili kako se dotični ministar uvek oblači kao kelner i da u tome zaista nema ničeg spornog, tako je jedan mali veliki čovek s Balkana pomerio granice evropske civilizacije i zadao nove standarde ponašanja – u treši u pozorište, u japankama u muzej, u farmerkama u diplomatiju.
Ništa od toga suštinski nije bitno za odnose Srbije i Crne Gore, kasnije istog dana Krivokapića su primili Vučić i Brnabićeva, oboje u pantalonama, farmerke nisu bile na pomolu. Srpsko-crnogorsko zbližavanje moguće je pod trenutnim okolnostima isključivo kroz neki vid burazerskog dogovora Krivokapića i Vučića, koji bi uključivao sve korupcionaške, a i kriminalne sheme. Lepo je pričati o institucijama, diplomatiji, državi, to zvuči neutralno, razumno i nepristrasno. Kada se držimo tih kategorija, jedan par farmerki zaista čini razliku, nepodesno postavljena državna zastava jeste mini-skandal, a kršenje protokola predstavlja pravu malu katastrofu. Naša realnost, međutim, odudara od te laboratorijske slike, sa sve uredno poređanim i sterilisanim instrumentima upravljanja državom.
Srbija je u stanju hibridnog režima (kao što je to bila i Crna Gora Mila Đukanovića), i ne zato što tako kažu neoliberalni eksperti „Fridom hausa“, već zato što je to jedina moguća definicija političkog sistema Srbije. Hibridni režimi ne moraju da predstavljaju tranziciju u otvorenu diktaturu, ova etapa može biti stalna i neprolazna. Hibridnost se olikuje u pomešanosti demokratskih zakona, institucija i procedura sa političkom garniturom koja nastoji da iskoreni svaku vrstu opozicije kao takve, da u potpunosti kontroliše proces informisanja kroz klasične medije i pretvara izbore u plebiscite. Hibridni režimi se baziraju na dvostrukoj laži (neprekidno stanje obmane je njihova trajna karakteristika) – da postoje demokratski procesi i da istovremeno postoji pretnja masovnog nasilja nad građanima koji nameravaju da izađu iz zadatih okvira. U realnosti nema ni demokratije, ni masovnih represija, samo stagnacija i nesmenjivost vlasti – i glasački listić i bodljikava žica su fatamorgana.
Hibridni režimi razaraju državu, dok se istovremeno kunu u patriotizam. Oni poistovećuju vodeću političku ličnost sa samom državom i zvaničnim ideološkim narativom na koji se ona naslanja. Pad hibridnog režima povlači sa sobom i pad države, a ideologija koja se propagirala biva omrzunta u decenijama koje slede. Ukoliko je hibridni režim socijal-populistički, levičarske ideje će biti deplasirane nakon njegovog poraza, ako se pak hibridni režim služio nacional-populizmom, nove generacije će omrznuti tradicionalne vrednosti i istorijske mitove. Struktura hibridnog režima je duboko lična, jedan čovek oko sebe okuplja užu grupu ljudi koji u svemu treba da mu služe. Udvorištvo je glavna osobina. Zato je svojevremeno Vojislav Šešelj primoravao poslanike Srpske radikalne stranke da u Skupštinu dolaze obučeni u majice sa njegovim likom, da kunu sa govornice i služe se primitivnim izrazima. Zato je nedavno Aleksandar Raković celom svetu otkrio to što je već očigledno – da su mim stranice u Crnoj Gori pod kontrolom SNS-a (namerno nije rekao neke, već sve). Zato je proleterski odeven ministar i poslat da sačeka Krivokapića, to je poruka – „toliko sam moćan da mogu da pošaljem ministra u odelu pileta da te sačeka, ako to poželim“.
Treba imati na umu da u svemu ovome – u bahatosti, kriminalu, korupciji i sistematskom urušavanju demkratije, Vučić uživa podršku Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država. Srbija 90-ih je bila haotično, anarhično, nasilno i duboko palo društvo, ali suvereno.
Jedna groteskna žabokrečina, ali naša žabokrečina. Zapadni centri moći koji su finansirali bombardovanje Srbije i Crne Gore pod izgovorom gradnje demokratije pustili su projekat srpske demokratije niz vodu čim im je to bilo u interesu. Zato neoliberali iz NVO sektora nemaju prava da kritikuju Vučića za nedemokratičnost, jer njih finansiraju centri koji tu nedemokratičnost gaje. Podržavaju je zato što nije moguće prinuditi demokratsku Srbiju da se odrekne Kosova i Metohije, a i da pristane na stupanje čitavog Balkana u NATO. U demokratskoj Srbiji svaka politička sila koja bi stala na taj put bila bi deplasirana. Hibridni režim, međutim, koji jednom rukom trguje državnim interesima, a drugom maše zastavom i svadbarski, obesno puca u vazduh, najbliži je tome da može da ispuni to što se geostrateški od njega očekuje.
Vučić, koji raspolaže Srbijom kao kojekakav neuravnoteženi sultan, crpi svoju moć isključivo iz neskrivene podrške država koje ostvaruju dominantan uticaj na Balkanu. Samo to saznanje da nije odista svemoćan, da mu nad glavom neprestano visi Damoklov mač, potpiruje njegovu paranoju i strah od gubitka darovane mu moći. Hibridni sultan Vučić jeste rob straha da će biti zbačen sa vlasti i ne samo što će vrlo verovatno posle toga morati da završi u zatvoru, već će biti lišen oreola vladara naše sudbine i svi će ponovo u njemu videti nezgrapnog šeprtlju, slabog iskompleksiranog štrebera, koga niko ne voli. O kakvim srpsko-crnogorskim odnosima možemo da pomišljamo dok je Srbija zarobljena država? Zanositi se romantičnim idejama iz 19. veka o prevashodstvu nacionalnog nad svim ostalim interesima, doživljavati sebe samog kao ustanika-ujedinitelja je privlačno, ali ako se prepustimo tim snovima u okovima hibridnog režima, mi nesvesno postajemo sluge te stravične konstrukcije.
Zato se i na Vučićevim televizijama ne čuju samo neposredni hvalospevi našem zastrašenom sultanu, već se i vrte neprestane mantre o borbi protiv svega osim Vučićevog hibridnog režima. Možete pričati o vakcinama, o neoliberalima, socijalnoj pravdi, Kini, islamskom terorizmu, ratu polova, zelenog agendi, ali ne i o hibridnom režimu u Srbiji. Baš zbog toga je dužnost svakog intelektualca da usmerava diskusiju ka toj temi, jer intelektualac nije samo obrazovan čovek, već i slobodnomisleći čovek. Intelektualac ima obavezu da udari na ono što je ujedno štetno i zabranjeno. Intelektualac koji umstvuje ratujući protiv udaljenih, a često i uobraženih, vetrenjača nije to za šta se izdaje. On je samo još jedan primerak iz mnoštva sultanove raje. Sve ostale teme su dobrodošle, a ova je neophodna. Sukob farmerki i pantalona je pred pitanjem hibridnog režima efemeran.
Aleksandar Đokić
Izvor: Fejsbuk
