Судећи по реакцијама на друштвеним мрежама обичних људи, али и активиста обе стране, јуче је избио дипломатски скандал при званичној посети премијера Црне Горе, Здравка Кривокапића, Србији. Није му уприличен дочек са функционером истог ранга, дакле премијера Србије, а заменик председника владе и министар пољопривреде, Бранислав Недимовић, био је том приликом обучен као да је пошао у кафић да попије један еспресо с ногу пре него што му почне јутарња конобарска смена. Било је и оних који су праведно устврдили како се дотични министар увек облачи као келнер и да у томе заиста нема ничег спорног, тако је један мали велики човек с Балкана померио границе европске цивилизације и задао нове стандарде понашања – у треши у позориште, у јапанкама у музеј, у фармеркама у дипломатију.
Ништа од тога суштински није битно за односе Србије и Црне Горе, касније истог дана Кривокапића су примили Вучић и Брнабићева, обоје у панталонама, фармерке нису биле на помолу. Српско-црногорско зближавање могуће је под тренутним околностима искључиво кроз неки вид буразерског договора Кривокапића и Вучића, који би укључивао све корупционашке, а и криминалне схеме. Лепо је причати о институцијама, дипломатији, држави, то звучи неутрално, разумно и непристрасно. Када се држимо тих категорија, један пар фармерки заиста чини разлику, неподесно постављена државна застава јесте мини-скандал, а кршење протокола представља праву малу катастрофу. Наша реалност, међутим, одудара од те лабораторијске слике, са све уредно поређаним и стерилисаним инструментима управљања државом.
Србија је у стању хибридног режима (као што је то била и Црна Гора Мила Ђукановића), и не зато што тако кажу неолиберални експерти „Фридом хауса“, већ зато што је то једина могућа дефиниција политичког система Србије. Хибридни режими не морају да представљају транзицију у отворену диктатуру, ова етапа може бити стална и непролазна. Хибридност се оликује у помешаности демократских закона, институција и процедура са политичком гарнитуром која настоји да искорени сваку врсту опозиције као такве, да у потпуности контролише процес информисања кроз класичне медије и претвара изборе у плебисците. Хибридни режими се базирају на двострукој лажи (непрекидно стање обмане је њихова трајна карактеристика) – да постоје демократски процеси и да истовремено постоји претња масовног насиља над грађанима који намеравају да изађу из задатих оквира. У реалности нема ни демократије, ни масовних репресија, само стагнација и несмењивост власти – и гласачки листић и бодљикава жица су фатаморгана.
Хибридни режими разарају државу, док се истовремено куну у патриотизам. Они поистовећују водећу политичку личност са самом државом и званичним идеолошким наративом на који се она наслања. Пад хибридног режима повлачи са собом и пад државе, а идеологија која се пропагирала бива омрзунта у деценијама које следе. Уколико је хибридни режим социјал-популистички, левичарске идеје ће бити депласиране након његовог пораза, ако се пак хибридни режим служио национал-популизмом, нове генерације ће омрзнути традиционалне вредности и историјске митове. Структура хибридног режима је дубоко лична, један човек око себе окупља ужу групу људи који у свему треба да му служе. Удвориштво је главна особина. Зато је својевремено Војислав Шешељ приморавао посланике Српске радикалне странке да у Скупштину долазе обучени у мајице са његовим ликом, да куну са говорнице и служе се примитивним изразима. Зато је недавно Александар Раковић целом свету открио то што је већ очигледно – да су мим странице у Црној Гори под контролом СНС-а (намерно није рекао неке, већ све). Зато је пролетерски одевен министар и послат да сачека Кривокапића, то је порука – „толико сам моћан да могу да пошаљем министра у оделу пилета да те сачека, ако то пожелим“.
Треба имати на уму да у свему овоме – у бахатости, криминалу, корупцији и систематском урушавању демкратије, Вучић ужива подршку Европске уније и Сједињених Америчких Држава. Србија 90-их је била хаотично, анархично, насилно и дубоко пало друштво, али суверено.
Једна гротескна жабокречина, али наша жабокречина. Западни центри моћи који су финансирали бомбардовање Србије и Црне Горе под изговором градње демократије пустили су пројекат српске демократије низ воду чим им је то било у интересу. Зато неолиберали из НВО сектора немају права да критикују Вучића за недемократичност, јер њих финансирају центри који ту недемократичност гаје. Подржавају је зато што није могуће принудити демократску Србију да се одрекне Косова и Метохије, а и да пристане на ступање читавог Балкана у НАТО. У демократској Србији свака политичка сила која би стала на тај пут била би депласирана. Хибридни режим, међутим, који једном руком тргује државним интересима, а другом маше заставом и свадбарски, обесно пуца у ваздух, најближи је томе да може да испуни то што се геостратешки од њега очекује.
Вучић, који располаже Србијом као којекакав неуравнотежени султан, црпи своју моћ искључиво из нескривене подршке држава које остварују доминантан утицај на Балкану. Само то сазнање да није одиста свемоћан, да му над главом непрестано виси Дамоклов мач, потпирује његову параноју и страх од губитка дароване му моћи. Хибридни султан Вучић јесте роб страха да ће бити збачен са власти и не само што ће врло вероватно после тога морати да заврши у затвору, већ ће бити лишен ореола владара наше судбине и сви ће поново у њему видети незграпног шепртљу, слабог искомплексираног штребера, кога нико не воли. О каквим српско-црногорским односима можемо да помишљамо док је Србија заробљена држава? Заносити се романтичним идејама из 19. века о превасходству националног над свим осталим интересима, доживљавати себе самог као устаника-ујединитеља је привлачно, али ако се препустимо тим сновима у оковима хибридног режима, ми несвесно постајемо слуге те стравичне конструкције.
Зато се и на Вучићевим телевизијама не чују само непосредни хвалоспеви нашем застрашеном султану, већ се и врте непрестане мантре о борби против свега осим Вучићевог хибридног режима. Можете причати о вакцинама, о неолибералима, социјалној правди, Кини, исламском тероризму, рату полова, зеленог агенди, али не и о хибридном режиму у Србији. Баш због тога је дужност сваког интелектуалца да усмерава дискусију ка тој теми, јер интелектуалац није само образован човек, већ и слободномислећи човек. Интелектуалац има обавезу да удари на оно што је уједно штетно и забрањено. Интелектуалац који умствује ратујући против удаљених, а често и уображених, ветрењача није то за шта се издаје. Он је само још један примерак из мноштва султанове раје. Све остале теме су добродошле, а ова је неопходна. Сукоб фармерки и панталона је пред питањем хибридног режима ефемеран.
Александар Ђокић
Извор: Фејсбук
