Пише: Зоран Стојиљковић
Обележавање 100 година од рођења академика Љубомира Тадића за мене лично има и извесну сентименталну вредност . У време мога студирања на политичким наукама Тадић је већ био кључни извор за разматрања питања традиције и револуције, дилеме и изазове око поретка слободе , део тада за нас готово митске Праксис филозофије, док је истовремено са групом колега и сарадника истеран са Филозофског факултета. Овај свој прилог ограничићу на кратко разматрање, пре свега у актуелном контексту, четри питања која су, по моме суду, у језгру његове политичке филозофије.
Разликовање легалног, законитог и легитимног , оправданог, правичног је у темељу сваког облика грађанске непослушности. Легално не мора бити и легитимно. Легитимно је неретко екстралегално. Да штрајкови и блокаде нису законити, знају студенти и просветари. Знају и живе, међутим, речи Томаса Џеферсона – „када неправда постане закон, отпор постаје дужност“.
Револуције и њихови узроци
Поимању револуције можда је најближе Тилијево разликовање револуција од других системских друштвених конфликата на основу (не)постојања темељног расцепа и трансфера власти. Тако „велика“ револуција укључује и велики пренос власти и темељни расцеп у државној заједници. Грађански рат пак указује на јак расцеп који не мора водити револуционарном исходу. То још у већој мери важи за побуне. На другој страни, државни удар представља освајање државе од врха на доле – трансфер власти , али не и државни расцеп. Све остало је у зони “рутинске” политике.
Кад је о узроцима реч, Џон Лок, у „Другој расправи о влади “ пише да је народ сувише инертан и подложан навикама, али да када је доведен до беде и истовремено стекне свест да је изложен рђавој и самовољној власти, свим средствима настоји да себи олакша положај.
Рене од Шатобријана, савременик и сведок две револуције, Француске буржоаске револуције и Јулске револуције из 1830, писац „Мемоара с ону страну гроба“ изражава сумњу у могућност опстанка друштва изразитих неједнакости – након што су револуционарне промене одбациле идејни пртљаг „старог режима“ и укинуле вредност верске утехе за патње на овом свету.
За академика Тадића основна брана радикалним променама је управо конзервативна традиција која учи да је човек од природе слаб и зао и да га треба зауздати силом, вером, предрасудама и позивом на “вечне “ законе.
Традиција и (не) насилни карактер револуционарне промене
Однос традиције и револуције , прецизније конзервативног презира према масама , просветитељском рационализму и вери у људски ум – идеји једнакости заправо , је централна тема Тадићевих анализа . Он пажљиво анализира аргументе Де Местра и Де Бонала, укључив и њихов презир према новом календару и другим револуционарним новотаријама . За Едмунда Берка, конзервативног либерала и најпроницљивијег критичара револуције налази да је у отпору променама настојао да христијанизује Аристотела.
Управо зато, за Алексиса де Токвила исход револуционарних гибања одлучујуће одређује слабљење традиције и ширина и поодмаклост процеса делегитимације претходног поретка, односно прихватање нових идеја и унутар саме владајуће класе. Описујући ситуацију пред француску револуцију из 1789-те, Токвил констатује да је «постојало доминантно уверење да је само једнакост сагласна са природним редом ствари. Те су теорије продирале до свести племства које је на своје привилегије почело да гледа више као на срећну околност, него на право достојно уважавање (Tocqueville, 1994:47).
Унутар делегитимирања поретка, на делу је и комплементаран процес ширења презира према владајућој класи и њеним незаслуженим привилегијама. По Токвилу сукоб око једнакости је у језгру сваке револуције. Токвилу, међутим, припада и у дугој историји критика демократије присутан опомињући мотив супротстављања тиранији већине, владавини осредњости која готово закономерно води владавини демагога.
Џемс Дејвис опет, у свом зборнику Како и зашто долази до побуне ,констатује да до револуције не долази из беде и деградације, већ из изневерених очекивања. Огорчени људи, свесни јаза између могућег и стварног, суштински су резервоар револуције. Шансе за преврат расту када се обесправљенима и сиромашним у тренутку ускраћености придруже појединци и групе из средње и владајуће класе.
На другој страни, вредносни консензус и поверење у актере промена су кључни гаранти претежно мирног, ненасилног карактера “зрелих” а не тек преурањених и конспиративних револуционарних промена. Они редукују употребу револуционарног насиља као ” бабице историје”.
Модел(и) револуционарних обрата
Настојање да се анализирају ток и ефекти револуција довело је до формирања модела револуционарних обрата. Модели садрже анализу и компарацију четири елемента : 1) темељних узрока и коњуктурних, повољних услова и повода; 2) успостављених савеза класа и партија; 3) процеса мобилизације и демобилизације маса, као и 4) типологију исхода.
Крејн Бринтон у том погледу у анализу уводи две комплементарне претпоставке: добру унутрашњу организованост и широки карактер опозиционе коалиције и паралелну дезорганизованост владајућих група, посебно неефикасан државни апарат.
Кључни моменат револуционарних промена по Рајнхарду Бендиксу, (у делу «Краљеви и народ»), је „демократско инфицирање“– ширење у масама, путем «демонстрационог ефекта», уверења да преуму образац промена, које су видели у земљама са напреднијим друштвеним моделом (Тили, 1997:106-110). Транзиционе промене у постсоцијалистичким друштвима – “обојене револуције” у великој мери имају овај, демонстрациони и имитативни карактер. Питање је, међутим, шта данас има снагу узора за побуњене студенте и грађане у Србији?
У Дечијој болести левичарства у комунизму Лењин истиче да се основни закон који су потврдиле све револуције састоји у томе да тек када «доњи слојеви» неће старо и «горњи слојеви» не могу на стари начин, тек онда револуција може победити (Лењин, 1950:313).
У својој студији о европским револуцијама у пола миленијума дугом периоду, од 1492-1992 године, Чарлс Тили уочава да револуционарне ситуације воде ка револуционарном исходу само када се државна способност, да примени средства принуде, знатно умањи. До таквог слабљења државе може доћи или економским исцрпљивањем или поразом у рату или колапсом финансија.
Успостављање поретка слободе
Слобода је тест на основу којег се види да ли је направљен револуционарни помак . Ако се слободе конституционализују и гарантују онда је та револуција успела на најбољи начин да прибави легитимитет помоћу добрих закона, односно легалитета. Легитимне су револуције које су увеле владавину права, успоставиле једнакост и равноправност грађана пред законом, увеле поделу власти, омогућиле функционисање политичког плурализма и, што је најважније, успоставиле институционални оквир који грађанима гарантује слободе и људска права. Но, револуционарно свето тројство грађанских револуција – слобода , једнакост, братство мора добити не само своју институционалну форму, већ и не мање важан реални социјални садржај и актере.
Бришу имена усташа, а враћају Шантића: у Мостару у току промена назива градских улица
Тадић наиме, критикујући ограничење грађанске политичке социологије на формирање (имперфектног) политичког тржишта, посебно инсистира на усправним грађанима, активној партиципацији и самоорганизовању и постојању демократске јавности и реторици дијалога.
Тадић критикује дух сервилности (Тацит) и плебисцитарног цезаризма а високо вреднује федерализам и децентрализацију.
Заправо, критика ограничења политичког либерализма једног Констрана или Мила у делу академика Тадића наслања се на критику социјалистичког ауторитаризма. Тадић констатује да сем у случају кратке епизоде са Париском комуном, социјализам није нашао решење за ауторитарна и деспотска своја искривљавања.
Занимљиво је да позни Тадић види Маркса као либертерског анархисту. Веза тога са наративом о пленумима и зборовима грађана или императивним мандатима је очита.
У том оквиру инспиративно је и данас потпуно одбачено искуство самоуправљања као самоодређења и радничке партиципације. Једнако се нужним чини да уместо “укидања“ породице, приватне својине и државе на делу имамо њихово радикално социјализовање и демократизовање.
На крају, на трагу Тадићевих анализа отворићу за даље расправе питање: Јесу ли још могуће револуције у доба надзорног капитализма илити технофеудализма или протестима и побунама свет живота поретку само показује преко којих граница ипак не може ићи?
Извор: Радар
