Пише: Редакција
Наша медијска незнатност нашла се на мети пера колумнисте Љуба Филиповића. Без обзира што нас Филиповић куди, ред је да се човјеку, најприје, захвалимо што нас препознаје и рекламира на мапи медијског неба.
Међутим, то што Филиповић свој аналитички потенцијал темељи на својој омиљеној техници нагађања, као у увијек, у нама је изазвало једно жалостиво осјећање. Потакло, наиме, сумњу зашто се Љубо заправо бави политичко-друштвеном аналитиком. Ако то ради само због пара, све му опраштамо; све неистине које је исписао на наш рачун. Ако пак то ради због славе, нека му је онда Уредник у милости, јер се таквим приступом неће прославити.
Дочим, за око Љубовој осуди посебно је запала једна објава на нашем Порталу, тј. најава Дијалошке трибине, посвећене савременој колумнистици. Љубу се, очевидно, нијесу допали учесници, што можемо тумачити само на један начин: Љубо је заправо љубоморан што је његова колумнистичка слава прескочена, што он лично није позван; па макар био присиљен да откаже позив, јербо се све организује под кровом, њему и његовој острашћеној братији омраженој, како то они кажу, Цркви Србије.
То да се на нашем порталу повремено оспорава и осуђује пискарање колумниста из његове редакције заиста јесте истина. Међутим, у томе нема ништа лично. То није протест усмјерен према било којем појединцу, већ према сасвим, сасвим нездравом и штетном односу према заједници људи у Црној Гори који се национално изјашњавају као Срби, те раде на очување свог српског идентитета, на свом голом националном опстанку.
Редакција Журнала поступала би исто када би се тамо њихов токсички третман усмјерио према било којој другој националној заједници. Редакција Журнала небројено пута је остала у чуђењу пред самоубјеђењем Филиповића и његових истомишљеника да мржњом и шовинизмом могу постићи ишта смислено и вриједно поштовања. Понекад смо падали у искушење да одговоре тражимо у зони клиничке и социјалне психологије; понекад претпостављали да би се у зони друштвене или јавне дебате можда могло доћи до неке здравије атмосфере. Тражили смо, дакле, различите путеве, схватајући, најзад, да једино има смисла бавити се собом, свједочити истину по мјери сопствене свијести, савјести и образовања, те смо одлучили да Љуба оставимо Љубу и његовим истомишљеницима. Као поштоваоци традиционалних вриједности, као помало конзервативни људи, премда нам ни модернизам – што Љубо зачуди добро уочава – није стран, вољни смо поентирати једном народном изреком: „Свачије ће дјело изаћ на виђело“.