По десети пут одржане су врло мудро конципиране међународне Његошеве вечери поезије, чији идејни творац је Радомир Уљаревић, уредник у издавачкој кући „Штампар Макарије“ у сарадњи са Парохијом будванском у којој је одржан скуп на тему „Историја у огледалу поезије“, као и са Народном библиотеком у Будви где је наступило више десетина песника из Црне Горе, Србије, Северне Македоније, Турске и других средина, потом у Народној библиотеци Србије у Београду, као и у Матици српској у Новом Саду.
Први програм Његошевих вечери започео у манастиру Подострогу благословом владике Јоаникија који је пригодном беседом отворио скуп при чему је оживљен бесмртни поета Петар II Петровић Његош чије дело је осветљавано из различитих углова као и утицаји на савремену литературу и културу.
Тема „Историја у огледалу поезије“ се природно намеће управо у Будви, имајући у виду стих који стоји изнад улаза у Стари град Будва: „Покољења дјела суде“. Његош се, као владар и владика, као што знамо, живо занимао за историју, и не само за националну историју, он је сагледавао историјски контекст догађаја у свету који су неминовно имали утицај и на Црну Гору, што потврђује и сведочење Љубе Ненадовића о томе да је Његош у Италији писао Историју Црне Горе (рукопис те његове књиге је изгубљен). Исто тако, имамо у виду да је предмет „Горског вијенца“ историческое собитије, како каже Његош, догађај који је послужио као оквир за овај спјев, као што је једно друго историческое собитије, конкретна епизода из историје Црне Горе, послужило као историјски оквир за Његошев спјев о Шћепану Малом.
Значај одрeђеног писца најједноставније се мери његовим присуством у савременој перцепцији, у мисаоном искуству народа коме припада у живој интеракцији са будућим генерацијама. Петар II Петровић Његош је више него присутан у савременој култури како у Црној Гори и Србији, тако и у европским оквирима, у литератури и науци које се њиме инспиришу, у њему траже ослонац и одговоре на круцијална питања човекове природе и езгистенције.
Отац Рафаило, игуман манастира Подмаине, истакао је:
– Његош као тумач, мистагог косовског завјета, он је морао бити пријемник косовског завјета јер другачије је немогуће ући у тајну косовског завјета, као носач тог духа мистично се дојио том реалношћу. Тајна Његошевог генија је ипак литургијска и благодатна категорија, и њему самом тајанствена. Он је имао задовољене предуслове за исихастички гностички увид у тајне бића.
Проф. др Синиша Јелушић је зналачки говорио на тему: „Историја и пјесништво: Његош из угла Аристотелове ‘Поетике'“.
У свом саопштењу, др Јелушић промишља однос између историографске равни Његошевог драмског пјесништва, „Горског вијенца“ превасходно, и његовог метафизичког значења, на трагу Аристотеловог увјерења („Поетика“, IX глава), да пјесништво надилази историографију и да својим најдубљим увидима о бићу и суштини, постаје са-припадајућа најдубљим токовима философске и теолошке мисли. Аутор закључује да пјесништво Петра II Петровића Његоша, у строгом смислу, потврђује оправданост становишта гласовитог Стагиранина, с обзиром на то да оно управо по својој философској равни припада највишим достигнућима до којих књижевно мишљење у свом дугом трајању доспијева.
Милутин Мићовић, чија је књига „Луче у Црној Гори“, промовисана у оквиру манифестација у Матици српској у Новом Саду, видео је Његошево дело, као суд:
– Нарастање духовних и културних конфликата у Црној Гори, произвело је појачано читање и тумачење Његоша, који је у темељу нашег културног памћења. Уочено је правило: кад дође до појачане опасности за опстанак народа и нашег културног памћења, Његош постаје све присутнији, све живљи и актуелнији, као што је ових година у целом српском народу.
Његошев стих: „Покољења дјела суде“, с обзиром на духовни капацитет целокупног дела, може се ставити у један неочекиван контекстуални обрт. Његошево дело, као носилац дубљих истина и божанских луча, постаје огледало и суд нашим поколењима. Можемо то и сами видети, да они који отпадају или заборављају обнављајућу тајну Његошевог дела, отпадају од свог народа, од оних универзалних вредности, које човека чине човеком, и народ народом.
Песник Мирослав Алексић је нагласио да историју једног народа не чини само оно што о њему бележи историографија као наука, ослањајући се на документа, већ и мит и легенда, дакле и народно предање. На пример, за значај, величину па самим тим и за тумачење „Горског вијенца“, није од пресудног значаја да ли је Вук Мандушић црногорски или далматински јунак, нити да ли је заиста могао учествовати у стварном или измишљеном догађају који се назива „истрага потурица“. Као што ни историјски анахронизми, произвољности и измишљени ликови (гледано из угла историографије) који се могу наћи у народним епским песмама ту поезију не чине мање вредном ни уметнички аутентичном.
Књижевни критичар Гојко Божовић се темељно осврнуо на однос историје и поезије што је друго је лице односа текста и контекста. Контекст не игра исту улогу у свакој песми. „Горски вијенац“ је контекстуализован у највећем могућем степену. То је непосредни сусрет са историјским контекстом. Мада историографија не потврђује да се стварно одиграо догађај који је повод „Горског вијенца“, Његошев драмски спев је, заправо, велика синтеза неколико историјских традиција. Античка херојства, дуго трајање Византије, долазак Турака на Балкан и у Европи, обнова и, у много чему, обликовање косовског мита – само су неки од историјских садржаја који се снажно уцепљују у текст спева и у свест његових јунака.
Радомир Уљаревић је на крају закључио, да ако имамо у виду да је Његошева класична лектира, између осталог, старогрчка поезија, пронајприје Есхил и Хомер, у чијим делима се чита историја као у огледалу, ни Његош у свој својој оригиналности није ван утицаја тих грандиозних дела, као што то није била ни свеукупна европска литерарна традиција, као што није ван тог утицаја ни историја идеја, није ни историјски оквир као позорница на коју и сам Његош изводи своје јунаке.
Горостас по духу и умни прегалац, Његош и данас покреће на сабрање, као што видимо, јер је кроз своје дело непогрешиво оцртао идентитет човека овог поднебља и нужност одбране свог поседа знајући да ће увек бити оних који ће насртати на те тековине. Оставио је и путоказе за тежњу ка високим естетским и етичким дометима и данас је светлозарна искра је у мраку савременог људског безумља које човека своди на безобличну конзумерску масу, на неморлно и похлепно биће које зна само за сад и овде. Стога је окупљање око Његошевих идеја више него неопходно и лековито. Манастир Подмаине или како га још зову Подострог, раскрилио је своје двери учесницима који су оживели дух поете који је овде често боравио и писао „Свободијаду“ и „Горски вијенац“. Ватра у камину трпезарије где је одржано слово о Његошу будила је јаке асоцијације на ватру опевану у „Горском вијенцу“ поред које је снаха Милоњића бана расплитала косу и тихо тужила за изузбљеним девером. Имало би се и данас због много чега тужити и неутешно ридати, но речи увек стаменог владике да је човеку борба дата као онтолошки смисао, упозоравају на достојанство и истрајност. Прави симбол победа након борби је и овај манастир, паљен и запуштан који данас блиста и прима у своје окриље, онима којима је потребна вера и окрепљење. Подсећа и на трајност умних остварења којима се успињемо у потрази за вишим смислом трошне људске егистенције којима нас је упућивао и бесмртни поета Петар Петровић Његош.
УГЛЕДНИ АУТОРИ
Многобројној публици у Библиотеци у Будви представили су се песници: Новица Ђурић, Мирослав Алексић, Бећир Вуковић, Вера Хорват, Милица Јефтимијевић Лилић, Христо Петрески, Милица Бакрач, Месут Шенол, Бедрије Филиз Пинар, Милутин Мићовић, Радомир Уљаревић, Сава Радуловић, Димче Шипникаровски, а у Народној библиотеци Србије придружили су им се председник Удружења књижевниак Србије Милош Јанковић, Мирјана Булатовић, Драган Јовановић Данилов, Душко Бабић, Софија Јечина док су Матици српској наступили и песници Игор Мировић и Селимир Радуловић.
Извор: Милица Лилић/novosti.rs
