Јован је служио у 3. брдској батерији. Тобџија још из Балканског рата, све до пробоја Солунског фронта био је нишанџија или осматрач. Знало се, увек прибрано вреба команду свога водника, заузима елементе на нишанским справама, и шрапнели и гранате из топовских цеви летели су непогрешиво ка циљу. Он сам знао је да каже да је у мислима често код своје куће, тамо, близу Прокупља и како види своју нају и татка. Већ је кидао зрело грожђе у свом винограду, његовом рукосаду. Кад је батерија пошла у гоњење непријатеља, за леђима су остајале Могленске планине, Кожух, Морихово, Перистер. „Прошли смо поред Прилепа и примакли се Велесу”, бележи своја сећања Радослав Веснић.
„Једног јутра осванусмо у неком камењару, одакле се требало попети на греду са које се видео Вардар, вијугав и светао, и Велес. Први вод доби наређење да са четом пешадије настави гоњење, па да са оне греде, кад буде заузета, гађа у позадину и бок непријатеља у одступању”. Својим брдским топом Јован је био у пешачком стрељачком строју.
Кад зачу бугарске узвике да се пођe у јуриш, он засу брзом паљбом, картечима, нападаче, а затим уста и са лафета узвикну пешацима: „Браћо, напред, ја ћу топ на леђима понети за вама.” И док је стајао, затрешташе бомбе и митраљези с обе стране. Сноп зрна издиже се изнад штита и проби му груди. Он се спусти, изнемогло, на мрку топовску цев и крвљу обли оруђе, пише Веснић, бележећи да су другови храброг тобџију Јована свог окупаног сунчаном светлошћу, после носили на сеоско гробље поред пута за Велес, па се наставило даље до Куманова, преко непријатељских положаја, још за видела и спуштало поред једног села ка Прокупљу.
„Ту нас дочекаше зрели виногради, недирнути, а из зеленила белела се лепа кућица, испред које стајаше човек зашао у године и жена. Широким прегрштима делили су нам грожђе. Бери из старог винограда – вели домаћин, а из Јованова рукосада, ћемо кад он дође – рече домаћин. „Кога ти чекаш, чича”, упита један војник из колоне. „Чекам сина. Недавно сам преко Женеве добио и писмо од њега. Он је у једној дивизији тобџија, а раније је био у Моравској”, рече, на шта му војник одговори „Дај боже чича да га жива и здрава видиш”, па продужи с колоном, једући с друговима Јованово грожђе.
Пролазила је пешадија, а онда се са косе појавила и артиљерија. Колона је била све ближе и командир већ беше поред старих. Дрхтавим рукама пружали су они грожђе најпре командиру, а затим војницима. Нигде из колоне да се појави Јован, а они не смеју ни да питају. Један војник застаде и спусти у торбу неколико гроздова за пут. „А која је то батерија”, једва запита чича. „Трећа брдска”, доби одговор. „Јел међу вама мој Јован, он је тобџија?” „Koји Joва”, запита војник, али се у трену трже. Сетио се, то је Јованов отац. Скиде шајкачу и збуњено се прекрсти: „Бог да му душу прости.” И док су стари изнемогло, пригушено јецали, већ је цела батерија, гологлава, застала пред Јовановим виноградом. Стари се први прибра и запита: „Где погибе мој Јован”, па кад доби одговор да се то десило код Велеса, старица зајаука и посрћући пође кроз дугу стазу виноградску, наричући: „Мој Јоване, моје радовање, мој Јоване, моје миловање, зашто тако ожалости мајку!” Онда отвори широм вратнице и рече: „Господине капетане, пусти војнике нек оберу први род Јованова винограда. Кад бог није хтео да он бере, нека беру његови другови. Његовој души за покој.” За тренутак и војници напустише топове, и послуга и водиоци коња, и зачас виноград беше пун чудних берача. Беше то жалосна берба, завршава приповест Радослав Веснић.
Олга Јанковић
Извор: Политика Магазин
