Чак и данас о идентитету овог човека се мало зна, иако су многи веровали да је у питању руски цар Петар III. У ово је у једном тренутку поверовала и његова жена царица Катарина III Велика, па је послала изасланике да провере
Година је 1767., а Црном Гором влада владика Сава Петровић Његош. Његова политика се заснива на мирољубивости и дипломатији, али унутар територије којом влада господари хаос и раусло. Они који желе да земљу доведу у ред се и сами свађају између себе, а како је митрополит Василије недавно преминуо, Сава покушава на његово место да доведе свог рођака Арсенија Пламенца.
Ово наилази на велики отпор, поготово у Његушима. Али сви причају о човеку који је недавно дошао и представио се као руски цар Петар III и који је како се чини преживео дворску заверу своје супруге краљице Катарине ИИ Велике и сада слободно шета међу стењем ове балканске земље.
Руски цар постаје господар народа у Црној Гори
Извори говоре да је на питања о свом пореклу свакоме другачије одговарао. Неке је уверавао да је из Требиња, некима да је из Аустрије, само одабранима и у „поверењу“ да је руски цар, а наводно само једном да му је презиме Раичевић. Било како било, он је брзо стекао популарност међу народом, а Кучи, Бјелопавлићи и Пипери су му на позив у помоћ, одговорили следећим речима: „Ако си прави онај цар московски, спремни смо у било које време да пролијемо крв за краљеву част“.
Његова политика је била знатно агресивнија и ослањала се на племенске поглаваре, а не на верске, као у случају владика Саве. Стога, не чуди да је на народном збору на Цетињу 17. октобра 1767. године Шћепан Мали проглашен за „цара“ и господара народа. Овим чином наступио је кратак прекид у владавини династије Петровић Његош, а сам „цар“ је врло брзо раздовјио световну од црквене власти.
С друге стране, ово је привукло погледе великих моћника на малу Црну Гору. Пре свега Русије, Турске, Млетачке Републике и Аустрије, које су сматрале да је он опасност по њихове интересе и да брзо треба да буде неутралисан.
Модернизација и реформе
Као што је већ речено цар је убрзано радио на „припитомљавању“ друштва које је још увек следило древна правила. Успео је да измири племена, заустави крвну освету и 1771. године оформи суд састављен од племенских старешина. Али ту није био крај, а све је тежило ка томе да се власт унутар Црне Горе централизује.
Он је такође имао велику утицај на Србе у Далмацији, Босни и Херцеговини, али је генерално сматрао да сви православци треба да стану уз њега и у складу са тим деловао. Ко год га је подржавао, са њим је постајао савезник, како би једног дана направио шири национални покрет за ослобођење и стварање јединствене државе. Ипак, испоставиће се да ће овај сан остати недосањан.
Након што је скадарски паша Бушатлија обнародовао да ће ономе ко га убије дати злата колико му је глава тешка, један Грк је одлучио да постане слуга цара који је наводно у међувремену ослепео од мине. Одан и вредан, служио му је верно, све док га једне вечери 1773. године није напио и наводно одсекао главу. Потом је ставио у торбу и отишао код паше по обећану награду.
Сахрањен је у манастиру Доњи Брчели у близини Црмнице код Вирпазара.
Необично сведочење архимандрита Авакума
Он је заједно са Шћепаном једном приликом био у посети Котору, који се тада налазио под Млецима. Приликом проласка кроз градске капије „цар“ је наводно видео двоглавог орла, ког је назвао „грб српског краља Стефана“ и кренуо да плаче услед емотивног набоја.
Ко је био „лажни цар“?
До данашњег дана његов идентитет остаје мистерија и предмет нагађања. Поједини историчари тврде да је у питању био Стеван Рајчевић, док други тврде да је у питању био Јован Стефановић Балевић из Братоножића, а трећи Петар Теодоровић.
Овим проблемом се у свом делу „Лажни цар Шћепан Мали“ позабавио и Петар II Петровић Његош: „Ја сам управ родом Далматинац, племеном се зовем Раичевић. Ако ово не буде истина, прост ви живот – ви ме каменујте.“
Извор: National Geographic Serbia
