Османски вођа из Косовског боја се после НАТО агресије 1999. вратио на КиМ са турским контингентом Кфора, који је направио камп „Султан Мурат“ крај Призрена. Историјска симболика је очигледна, али Запад није Турцима приговорио да су „оптерећени прошлошћу“ када је реч о Косову, док то Србима непрестано спочитава као „митоманима“.
То је прихватио и део Срба који себи лепше и „европскије“ изгледају када се подсмевају косовском миту, на чијој се моралној поруци вековима темељио српски идентитет. Они се не подсмевају другом косовском миту, о чијем неговању веома уверљиво сведочи име кампа турског контингента Кфора „Султан Мурат“.
– Османски косовски мит је слика у огледалу српског косовског мита. Османлије су султана Мурата сматрале мучеником за веру, исто као што Срби посматрају кнеза Лазара. С друге стране, постоје и рани османски извештаји, веома објективни за своје доба, који доносе драгоцене историјске податке. Они наводе ток битке, име Милоша Обилића које много касније преузима цео хришћански свет, али и друге српске епске јунаке, као што је Југ Богдан, које наша наука и даље сматра неисторијским личностима – каже историчар-оријенталиста др Срђан Катић из Историјског института.
Он наглашава да су митови носиоци моралних порука и да не морају да буду у складу са историјским чињеницама.
– То што постоје и српски и османски косовски мит указује на изузетан значај ове битке. Логично је и неопходно користити османске хронике као прворазредни извор, а не податке из неке пете руке, јер, када се суочите са прошлошћу имате проблем у садашњости. Онима који мисле да је значај Косовског боја код Срба пренаглашен саветујем да оду у Војни Музеј у Истанбулу, где је у централној сали посвећеној османским владарима на централном месту изложена застава султана Мурата коју је носио на Косову! – каже др Катић.
У сали истанбулског Војног музеја „Баштина османских владара“ највећи део заузима поставка „Косово саваши“ – у преводу – Косовски рат, чији је најважнији експонат Муратова застава са туграма, владарским иницијалима, која је пала на Косову.
vikipedija
Он је једини османски султан који је погинуо на бојном пољу и то од руке „срећног проклетника“ и „неверника“ који је у османској традицији именован као Милош Кобила. Таква смрт била је необјашњива и понижавајући за владара који је носио надимак „Божји поклоник“.
– Био je то тежак ударац за верску свест свакога муслимана, чињеница, с којом се никако није хтео помирити његов религиозни понос. Правоверни историци морали су на сваку руку ублажавати и слабити утисак тога историјског догађаја… Пренели су затим атентат и убиство у друго време и друге прилике – говорио је велики руски историчар-оријенталиста Алексеј Акимович Олесницски.
Овај „бели“ Рус који је од бољшевика побегао у Југославију је својим радовима о Косовском боју задужио српску историографију. Они су и данас мало познати нашој јавности, јер су мало коришћени од наших научника, који му нису били дорасли по знању.
Олесницки је открио и превео најстарији опис Косовског боја хроничара Ахмедије, у књизи чије је писање завршио 13. марта 1390, ни годину дана после битке:
„Кад он (Мурат хан) узе и освоји Рум (Византију), његове господаре (бегове) учини својим робовима. На крају крајева освоји га жеља покорити и Лаза, и зато настаде онде неопходна борба. Гебри (неверници) и хришћани што их има до Запада (земље) дадоше Лазу војске без броја, да оне воде рат са Гази Муратом, да тело његово претворе у земаљски npax. Гази хан заметну тада с њима такав рат, да им земаљска површина тесна поста. Куд погледаш, на све стране ваљаше се глава, куд бациш оком, свуд лежаше труп. Земља беше сва покрита главама и лешевима (нагомиланих) у неколико редова. По труповима трчаше коњ… Коњица и војска оде гонити непријатеља, а шах са неколико слугу оста на једном месту. Стajao je онде, чим се војске врате да могу опет онде наћи свога вођу. Приповедају, да je, окаљавши се од главе до пете у крви, онде лежао и неки каурин (неверник). Кажу, да je био сакривен међу труповима, али je јасно могао видети Гази-хана. Кад наступи горе одређена судбина, он уста наједном из лежећег положаја, и прискочивши удари шаха ханџаром! И ево, удостојивши се (вишње) cpeћe султан у исти трен на том месту, био je победоносан борац за веру, а поста, неоспорно, и мученик за њу!“
vikipedija
Олесницки је затим навео и дело Уруџа бин Адила, једренског хроничара, првог који је после Ахмедије описао Косовски бој.
– Чак ако одбијемо могућност да би Уруџ сам могао бити на Косову 1389, сам живот његов у Jeдрену доносио му je небројене прилике да се потанко и са више страна обавести о том крвавом боју. Онде je могао видети многе учеснике и савременике боја, jep се у Једрене вратила са бојишта турска војска и онде су живели многи од заповедника, улеме и обичних војника, који су ратовали на Косову – пише Олесницки.
Он наглашава да Уруџ даје атентатору на Мурата епитет „федајин“ што значи: „јунак, који се добровољно обећао као жртва за идеју“.
– Уруџ казује и састав турске војске, кojy je Мурат повео на кнеза Лазара и одређује њен приближан број ca 50-60 хиљада људи, што би по прилици могло одговарати стварности. Затим, да je Мурат убијен за време боја и да су после избора Бајезитова за падишаха бегови опет пошли у бој и тада тек коначно разбили хришћанску војску и заробили кнеза Лазара… Сви каснији турски историци не само што нису прихватили и сачували овaj извештај него су, према својим циљевима и тежњама, учинили све могуће да обавију тамом овај догађај… Од Уруџа дознајемо затим да je Мурат био на коњу, кад je на њега извршен атентат и да je одмах наступила његова смрт. Тако отпадају све касније верзије о погибији Муратовој у шатору и разговору са заробљеним Лазаром – анализирао је Олесницки.
фото: Б.Субашић
Сведочанства раних османских извора се подударају са натписом на Косовском каменом стубу који је подигао деспот Стефан Лазаревић и забележио да је Бајазит одсекао главу српском кнезу у време када су Мурат већ био мртав.
Упркос радовима Олесницког код нас се и данас као веродостојан извор користе записи османских дворских хроничара који су фалсификовали историјске догађаје, нарочито Милошев атентат на Мурата.
– Вероучитељ Нешрија, да би ослабио утисак дела српског јунака, уноси у своје дело фикцију мистичног Уговора између „Вишње Истине“ (Бога) и султана Мурата. Тај уговор догодио се уочи боја током ноћне молитве, кад je Мурат предложио Богу Свој живот као курбан (жртву) за спасење правоверне војске и за победу ислама. Развијајући даље ту фикцију Нешрија назначује, као да je сам убица само оруђе у рукама Вишње Истине – открио је Олесницки.
На металној плочи на зиду истанбулског Војног музеја, у поставци „Косова саваши“ посетиоци могу да прочитају, на енглеском, две верзије описа Косовског боја. Турски музеалци су као прву навели српску, која је парадоксално, базирана на османском дворско-религиозном фалсификату да се Милош лажно представио као издајник и убио султана у његовом шатору. Овој верзији је супротстављена модерна турска, заснована на раним османским изворима и сведочанствима савременика битке, која наводи да је „српски племић Милош Кобила“ убио султана Мурата на бојном пољу.
Такву поставку и упоредну причу о Косовском боју, нажалост, нема ниједан српски музеј.
фото: Б.Субашић
Срби на Србе
ОСМАНСКИ извори Вука Бранковића не помињу као издајника, али наводе српске јединице из области Мрњавчевића и Дејановића које су они као вазали морали да дају за бој на Косову.
– У средњем веку је то било уобичајено. Сетите се да је деспот Стефан као османски вазал Муратовог сина Бајазита, који му је погубио оца, ратовао у бици код Ангоре. Да није то урадио, Османлије би опустошиле Србију. Догађаји морају да се сагледавају из угла доба у коме су се одиграли, а не по данашњим мерилима – каже др Срђан Катић.
Смрт у седлу
БИОГРАФИЈА суровог османског султана Мурата показује да он није био сенилни старац који је лежао у јастуцима током боја, већ је активно учествовао у бици. Османске верижне кошуље са ојачањима од челичних плоча на стомаку и грудима, изложене у истанбулском Војном музеју, недвосмислено показују да је Милош могао да га убије једино ударцем одоздо испод верижњаче, док је Мурат седео на коњу, баш као што наводе рани османски извори.
vikipedija
Замка за коњицу
ВЕРИЖНА кошуља и куран Еврнеос-беја су изложене на поставци „Косовски рат“ јер овај османски војсковођа био је истински командант десног крила Муратове војске, којом је номинално заповедао принц Бајазит.
Турска историографија наводи да је Евренос – бег довео до преокрета у бици коју су Турци почели да губе, када је српско десно крило под командом Вука Бранковића растурило њему супротсављено крило османске војске под командом принца Јакуба. Српски ратници су затим угрозили центар турске војске којим је заповедао султан Мурат. Можда би бој тада одлучио јуриш коњице српског левог крила под командом Влатка Вуковића, да је није дочекала је замка Евренос бега: палисада од зашиљеног коља која је лежала маскирана на тлу док јој се коњаници нису приближили. Када су је османски војници подигли коњи су се свом снагом набили на шиљке. Вуковићев јуриш је сломљен, а османски извори наводе да се он са својом преосталом војском тада повукао. Османлије никада и нигде нису рекле да је Вук Бранковић издао. Десно крило османлија тада је почео да продире ка српском центру којим је заповедао кнез Лазар. Османски извор наводе да је он страдао у том контранападу.
vikipedija
Извор: Борис Субашић/novosti.rs
