Пише: Туфик Софтић
У историји беранске гимназије, која је прошле седмице обиљежила 112. годину од оснивања, велики је број имена ученика који су је похађали и касније обиљежили вијек, а међу њима је свакако један од истакнутих био Милован Ђилас.
Ђилас није случајно дошао у Беране, већ је овај град у то вријеме био један од ријетких у Црној Гори који је имао озбиљну средњу школу, коју су због великих имена која су је похађала, називали „малом Сорбоном“.
Беранска реална гимназија била је позната и по строгим професорима и управо по томе што је у њој почињао интелектуални живот читавог Полимља и много шире. За Милована Ђиласа је остала прича да је био изузетно надарен ученик, али и врло бунтован дух. Професори су га описивали као „тихо пргавог“, вјероватно због тога што се није плашио да поставља питања која други нису смјели.
У гимназији је почео да чита забрањене књиге, нарочито Толстоја, Достојевског, Горког, али и марксистичку литературу која је тада кружила илегално. Управо у Беранама, као гимназијалац, Ђилас се први пут заинтересовао за социјалне идеје и правду, гледајући разлику између сиромашних сељака и богатијих трговаца у граду. Као ученик виших разреда, Ђилас је учествовао у тајним ђачким круговима, гдје су се дискутовале „опасне“ теме о слободи и једнакости. Због тога је више пута био кажњаван и испитиван, а након матуре 1929. године отишао је на студије у Београд, гдје се прикључио комунистичком покрету.
Његови каснији текстови, нарочито аутобиографски и мемоарски, често се враћају на Беране и гимназијске дане, које је сматрао пресудним за своје формирање. Тако у књигама „Власт и побуна“ и у „Бесудној земљи“ спомиње Беране као мјесто гдје се „душа будила из планинског сна“.
Ђилас је био један од најбољих ђака, али и најнемирнијих духова. Управо тамо је, како је сам писао, „почео да мисли својом главом“, што га је касније и довело до тога да буде један од најпознатијих дисидената социјалистичке Југославије. Остала је као анегдота прича о томе како је професор латинског језика у беранској гимназији питао Ђиласа да преведе неку Цицеронову реченицу. Већ тада познат као „онај што стално чита неке руске књиге“, одговори потпуно слободно, више по смислу него по правилу. Професор га прекине – „Ђиласе, то ти није тачан превод. Латински има своје законе!“ А он мирно одговори – „Има, професоре, али има их и истина. А Цицерон није писао за школу, него за људе“. Професор га, прича се, опомене због „дрскости“, али му касније, кад су остали ђаци изашли, шапне – „Ти ћеш, синко, или у затвор или у књиге.“ И обоје се касније обистинило.
Милован Ђилас је као гимназијалац становао код рођака, у једној собици близу Лима. Кажу да је испод даске кревета држао скривена издања – Горког, Енгелса, па чак и брошуре које су кружиле из Београда. Неком приликом га је домаћица питала шта чита кад то стално крије, а он јој је одговорио: „књиге које не воле кад им се име наглас изговори.“
Касније је причао да је у Беранама „открио моћ ријечи“ – да књига може да буде опаснија од оружја. У то вријеме, ђаци су се послије наставе скупљали у малој кафани близу гимназије, гдје су пили „школски сок“, заправо мјешавину сирупа и соде. Једном, Ђилас се посвађа са неким трговчевим сином који се хвалио новим сатом. „Срећа није у сату, него у времену које ти неко поклони“, рекао је Ђилас. Другови су га задиркивали да „филозофира“, али су касније признали да су се тих ријечи сјећали цијелог живота.
Његов разредни старјешина касније је рекао да је Ђилас био “ђак који је више питао него што смо ми знали да одговоримо”.
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Трећи дио)
Понекад би, кажу историјски записи, погледао кроз прозор и рекао – “Лим тече, а ми стојимо у лекцији“. Био је озбиљан кад би причао о сиромаштву и знао је да се заузме за другове који нису имали књиге или гардеробу. Због тога су га многи поштовали и вољели, иако су знали да „изазива невољу“. У завршним разредима, Ђилас је учествовао у ђачким расправама о друштвеној правди, слободи и положају Црне Горе. Била је то прва генерација која се усудила да наглас говори о политици. Управо из беранске гимназије потекло је неколико будућих револуционара, а Ђилас касније записао:
„У Беранама сам први пут осјетио да човјек може мислити сам, и да је истина скупља од страха.“ Оснивање гимназије у Беранама, као важан историјски тренутак, одиграло се, заправо, крајем августа 1913. године, а указ о томе потписао је краљ Никола.
Услови у којима је било предвиђено одвијање наставе били су веома лоши. Радило се о двије старе турске бараке које су се налазиле у непосредној близини данашње школске зграде. Али то није спријечило око 200 младића и дјевојака из беранског и андријевичког краја, као и из других крајева Црне Горе, да приступе пријемном испиту и уписом у гимназију задовоље своју жељу за знањем, слиједећи Његошеву идеју везану за отварање нових школа, путем којих је желио да шири образовање и писменост свог народа. У тој првој генерацији пријемни испит положило је 138 кандидата, чија су имена остала забиљежена у архивској грађи из времена оснивања гимназије у Беранама. Само четири наставника су започела школску 1913/14. годину – директор Коста Костић, Иво Ипшић, Михо Доманчић и Прокопије Вековић, први наставник из беранског краја.
Најзначајније године у раду гимназије, у првој половини 20. вијека, биле су 1933. и 1934.
1933. године гимназија је постала државна школа, а нова школска зграда усељена годину дана касније, ево и данас, послије више од једног вијека, плијени својом љепотом и посебношћу.
Беранска гимназија не заборавља сва она имена својих ученика која су постала обиљежје престижних европских и свјетских универзитета, имена чија су достигнућа у области медицинских наука у самом свјетском врху, на оне уз чије књижевне опусе су одрастале и данас сазријевају младе генерације, на она имена својих ученика који су остварили врхунске резултате на пољу спорта, као што се поносно сјећа имена Милована Ђиласа који је био кандидат за „Нобелову награду“.
Извор: РТЦГ
