Пише: Филип Драговић
До кад ће нормални и уравнотежени грађани Цетиња трпјети тоталитарност цетињске улице огрезле у криминалу? Уколико то трпљење буде предуго створиће се утисак да они и не постоје и да је Никола Ђурашковић и лице и наличје црногорске престонице. А Никола, својим поступањем и наративом, гура Цетиње у црну рупу изолације од цијеле Црне Горе. Посљедниим саопштењем у вези Андрије Мандића, Ђурашковић је позиционирао овај град у идеологију Црвене Хрватске. Јер послије пјевања Томпсона, и навијања за Хрватску по цетињским улицама, сад смо добили да је Андрији Мандићу непожељан улаз само у Хрватску и само на Цетиње, у односу на остатак свијета којим предсједник црногорског парламента може слободно да се креће.
Та памет која се одриче „остатка свијета“ и самоубилачки диже барикаде око Цетиња, што од гума – што од отровног наратива, свела је овај дични град на ниво ринга за криминалне обрачуне. Барикаде за браћу и рођаке, а отворена врата за криминал и србомржњу, који – руку под руку – шетају цетињским улицама посљедњих година. Од времена кад се „мрзио шах“ а ЛСЦГ имао само 6,3 % дошли смо до времена кад се Цетињем виоре шаховнице и спроводи шаховничка политика према Андрији Мандићу. Остаје питање: куда даље?
