Пише:
Никола Нисић, професор информатике у школи у Церници, каже да село тренутно има око стотинак становника. Пре 1999. било је сто кућа, сада их је свега тридесетак.
Имали су, каже, тешко детињство, али су на тежак живот навикли. Недостаје им оно главно – људи, јер су многи отишли, а неки се и не усуђују да дођу.
„Кад се негде помене Церница, сви одмах мисле – гето и свако се плаши Цернице због страдања која су се овде дешавала. Али ко год да дође овде, бар људи који посећују цркву или долазе у госте код нас, осете одмах добродошлицу. И некад кажу ‘Ми кад чујемо Церница, мислимо буквално решетке на прозорима'“, прича нам Никола.
Он и његови другови, ипак, дају све од себе да остану у завичају и да одрже ово, како каже, за њих „свето место“.
„Ја и другови који смо овде остали завршили смо факултете, хвала Богу, запослили се у нашој школи где смо од првог дана. Мој први школски дан био је у приватној кући која је била у рушевинама тада када смо кренули. Буквално наши столови нису били ђачки столови, него столови за свадбу и шаторе – шаторски столови. Трудимо се, дајемо све од себе да одржимо то своје другарство и будемо овде на свом огњишту где се најбоље осећамо“, истиче Никола.
Ван посла, једино окупљање је на кошаркашком терену који су успели да саграде захваљујући друговима и донацијама.
„Кафиће немамо у селу, једино наше окупљање је на том терену и дружење са лоптом, и то кошаркашком лоптом, пошто фудбалски терен немамо. А остало дружење је кад изађемо у друга села. Имали смо ту у селу једну продавницу која већ две-три године не ради, тако да немамо неко ноћно окупљање што се тиче села“, каже наш саговорник.
Кошарка је овде – више од спорта. Она је тачка окупљања која у село доводи људе и враћа сећање на не тако давна времена – на живот пре страдања.
„Кад имамо наш турнир који се одржава у захвалност жртвама, тад осетимо као кад је пре 1999. овде у Церници био један од највећих вашара. Захваљујући том туриниру, терену, враћамо се у тај период, осетимо ту неку слободу са пуно људи и радости деце, и видимо да су захваљујући том терену деца која су узраста да се баве неким спортом већ одлучила – коршарка и то је то. Надамо се да ћемо Церницу да осветимо и да буде позната као место добрих кошаркаша“, са осмехом поручује Никола.
Према његовим речима, укидање динара највише је погодило старије људе који примају пензије.
„Њима то већ представља проблем да оду до Бујановца, до најближе српске банке или поште где могу да подигну. А овако ми млади, јесте отежавајуће доста, али навикли смо, мало прошетамо, одемо до Бујановца. Нама ту највећи проблем представља административни прелаз где, кад буду гужве, по пар сати останемо да чекамо. Више се задржимо на административном прелазу, него тамо где треба новац да подигнемо, типа Бујановац или Врање“, наводи.
Николин пријатељ Милан Симијоновић, такође мештанин Цернице, каже да у селу воли то што су доста сложни у вези са свим што се дешава.
„На пример око свадби. Увек се зове цело село. То је нека традиција исто, и то држимо и даље. Што се тиче цркве, увек смо ту и омладина некад изађе и ове старије жене да почисте цркву. Сад радимо и омладински центар. Имамо мајсторе које смо погодили који то раде, али иначе имамо и неке ствари које смо ми сложно урадили. Тако да, увек смо сложни, било шта да се ради овде у селу“, поносно истиче Милан, додајући да је то нешто што се данас ретко виђа.
И за њега је највећи проблем неодстатак људи. Последњих десетак година у селу је, каже, остало свега двадесетак омладинаца.
„Детињство је било баш много тешко и неиздрживо, али опет, уз Бога смо некако сви опстали, ту смо. Има доста наших другова који су отишли. Најтежи период је кад нестају људи, кад нестају другари, ти немаш са ким да се дружиш, али доста се време променило. Раније је било много страдања, имали смо велике проблеме, хвала Богу све је сад много боље, али сад је највећи проблем што имамо много мање људи“, сматра Милан.
А на наше питање, где се, с обзиром на околности, жене, одговара – смехом.
„Па, где се женимо? Засад, још увек, ту из суседног села. Нема овде баш, омладине је много мање, али у суседним селима или даље, све зависи“, каже овај младић.
Посетилаца, ипак, има, и то из Републике Српске, Београда, Новог Сада… Многи су, прича Милан, имали потпуно другачију слику, не само за Церницу, него за цело Косово.
„Ево рецимо људи који су овде долазили баш су имали те неке идеје, као да смо ми иза неких решетака и све то. А када дођу овде, људи се осећају благословено и слободније. Имају неку наду да се врате и да опет дођу да се дружимо“, каже Милан.
Шта је то што људе вуче да дођу, а онда и да опет посете тридесетак српских кућа? Или, можда је право питање, шта ове младе и насмејане људе, после толико страдања, држи овде? Шта им чува осмех?
„То је нека Божија воља и Божија сила некако. Човек уз неку патњу и муку, када то преживи онда му остаје само да мисли на нешто боље, као и ми што смо опстали и мислимо на боље и увек ћемо да мсилимо на боље. Ту слободу коју имамо, не знам како да је опишем. И то што смо срећни, без обзира што се налазимо у таквој ситуацији где немамо кафиће, немамо продавницу, што је најбитније, али опет смо срећни“, објашњава Милан.
Њихов пријатељ, Лазар Петровић, са којим разговарамо на дан помена страдалима у Церници, међу којима је био и његов четворогодишњи брат, такође нам прича о жељи да овде остане.
Због тога су почели да граде и Омладински центар, а у ту акцију су се укључили многи, међу којима и хуманитарна организација Сви за Космет.
Циљ је, објашњава нам Лазар, иначе наставник руског, да направе место где би могли да се окупљају и друже.
„Идеја је почела тако што су били неки другари из Новог сада, играли смо баскет и било је 2:2 у партијама. Требало је да се игра мајсторица, пета партија и кренула је киша. Нисмо имали где да станемо са њима и они су се покупили у бус и кренули су кући. Међутим, ми смо са друговима после тога размишљали шта би нам била најбоља идеја, шта да урадимо, јер нам често долазе Србије да се друже са нама. Дошли смо на идеју да покушамо да изградимо један објекат и пустили смо објаву, јавили су нам се неки људи из Новог Сада, из Београда, прикупили смо нека средства и изградња је кренула“, препричава нам Лазар.
Из села одлазимо, али оно у нама остаје, као мисао о младости, о стварању, о слободи – о ономе што вечно живи. Нарочито у пролеће.
Извор: Kosovo Online
