У Београду је 1552. штампана прва књига ћирилицом. Kључна особа у проведби овога потхвата био је Тројан Гундулић, члан дубровачке колоније у Београду, чија је личност до данашњих дана нажалост остала поприлично занемарена
По уобичајеном ставу хисториографије и антропологије, изум тискарског строја означио је предувјет за почетак највећега културног и интелектуалног напретка људске цивилизације, подједнако као и изум писма више тисућа година раније. Година 1455. када је Јоханнес Гутенберг у њемачком Маинцу окончао рад на тискању Библије у пријеводу светог Јеронима, прве овом методом приређене књиге, представља прекретницу за повијест човјечанства, а брзина којом су остали прихватили овај изум и започели с властитим тискарским издаваштвом увелике свједочи о њиховој повезаности с онодобним свијетом те ступњу властитог технолошког развоја. Прва књига тискана на глагољици на простору Хрватске је била „Мисал по закону римскога двора“ с краја 15. стољећа, а 1552. године у Београду штампана је прва књига ћирилицом. Kључна особа у проведби овога београдског потхвата био је Тројан Гундулић, члан дубровачке колоније у Београду, чија је личност до данашњих дана нажалост остала поприлично занемарена.
О раном животу Тројана Гундулића није очувано пуно података. Остало је забиљежено како се родио у Дубровнику као син локалног племениташа Федерика Гундулића, припадника једне од најстаријих дубровачких обитељи, но будући да је био изванбрачно дијете, настало као плод афере његовог оца са служавком Томушом, није могао добити титулу племића чак ни успркос чињеници да је Федерико Гундулић над њим признао очинство. Kао година његова рођења обично се наводи 1500., иако тај податак није посве поуздан. У младости, у Дубровнику је изучио занат бријача, те се њиме краће вријеме ондје и бавио, но врло је брзо у потрази за бољим финанцијским могућностима одлучио отићи у Београд. Ондје се настанио унутар тзв. дубровачке колоније, дијела града на обали Дунава, на данашњем Дорћолу, који је још од раног 15. стољећа дјеловао као снажна и развијена трговачка четврт утемељена од Дубровчана који су се тамо почели насељавати у јеку убрзаног развоја Београда под влашћу деспота Стефана Лазаревића, управо у дијелу града у којем се данас налази његов споменик. Будући да је ово подручје било пожељно одредиште за све Дубровчане у Србији, било је очекивано да се Тројан Гундулић настани управо тамо.
Иако је у почетку и ондје радио као бријач, недуго по доласку у Београд угледао се на већину тамошњих Дубровчана те се почео бавити трговином, што му је омогућило и брзу зараду веће количине новца. Прискрбивши довољно капитала, Гундулић одлучује пружити финанцијску потпору за тискање књиге, што је у оно вријеме још увијек представљало технички захтјевну културну новост на разини читаве Еуропе. Најприје је ступио у контакт с кнезом Радишом Дмитровићем, оснивачем прве тискаре у Београду, такођер смјештене унутар дубровачке колоније, који га је подучавао методама тискарства. Међутим, Дмитровић убрзо потом умире без да је остварио наум о тискању књиге, након чега Гундулић постаје власник све његове тискарске опреме те сели радњу у своју кућу, гдје наставља посао тамо гдје је Дмитровић стао. Kако би коначни изглед и опремљеност будуће књиге били на што вишој разини, Гундулић је започео интензивну сурадњу с јеромонахом Мардаријем због његовог великог искуства у раду на преписивању књига, стеченог у радионици у манастиру Мркшина црква на западу земље, у близини данашњег Kосјерића.
Њихов је заједнички рад уродио плодом те је 17. аугуста 1552. године отиснута прва ћирилична књига у Београду – „Четверојеванђеље“. Њезин тискар био је Тројан Гундулић, док је јеромонах Мардарије дјеловао као редактор, технички уредник, приређивач и коректор. Ова књига, понекад називана и „Четвероблаговестије“, отиснута је на 211 страница и припада тзв. књигама велике осмине, будући да су димензије њезиних листова 20×30 центиметара. Њезина слова су ћирилична, а њихов облик преузет је из старих рукописних књига српских манастира због чега је видљив израван утјецај средњовјековног сликарства попут оног из манастира Сопоћани. Њезин је садржај украшен с укупно осам раскошних орнамената, те 392 иницијала окићена стилизираним листићима и бијелим лозицама, такођер преузета из манастирских рукописа, док су њезини углови и вањски бридови урешени испреплетеним бијелим шарама. Папир на којем је ова књига отиснута, као што је видљиво и из његова воденог жига, настао је на простору Италије, одакле је путовима дубровачких трговачких каравана допремљен у Београд.
Гундулићево „Четверојеванђеље“ садржајно се састоји од текстова четирију канонских јеванђеља (Матејевог, Марковог, Лукиног и Јовановог), те попратног јеванђелистара. Између ових цјелина увезени су празни листови, док посљедња два листа садрже поговор из којег се могу ишчитати све информације о настанку тискаре и књиге, те о особама одговорним за њихов настанак. Kао таква, ова књига представља извор од непроцјењиве вриједности за разумијевање друштвених прилика у Београду са средине 16. стољећа, а осим што је прва, уједно припада и у визуално најатрактивнија остварења ране фазе српског тискарства.
Kао година смрти Тројана Гундулића обично се наводи 1555., а познат је податак да је по његовој смрти у простору његове куће односно тискаре пронађена укупно 121 књига. Ријеч је о 59 копија „Четверојеванђеља“, а поред тога још низ млетачких издања, али и књиге Божидара Вуковића отиснуте на ћирилици. Искуство настало заједничким тискарским радом наставио је развијати Мардарије, који је године 1562. и сам основао тискарску радионицу у склопу Мркшине цркве те у њој самостално објавио двије књиге – још једну едицију „Четверојеванђеља“, а потом „Триод цветни“. Нажалост, након пет година дјеловања Мардаријева је тискара, баш као и читав манастир, разрушен у османлијској провали, чиме је дошло до прекида континуитета преношења тискарског знања, а српском културном идентитету задан изнимно тежак ударац.
У спомен на Тројана Гундулића, једна од улица која је припадала некадашњој дубровачкој колонији данас носи његово име – Гундулићев венац, иако се неријетко погрешно претпоставља како је она име добила по књижевнику Ивану Гундулићу
У спомен на Тројана Гундулића, једна од улица која је припадала некадашњој дубровачкој колонији данас носи његово име – Гундулићев венац, иако се неријетко погрешно претпоставља како је она име добила по књижевнику Ивану Гундулићу. Усто, потребно је споменути и како у знак сјећања на дјеловање Дубровчана у Београду, а које се показало као изнимно битно за развој трговине и културе овога града у средњем вијеку, једна друга улица у близини Гундулићева венца носи име Дубровачка.
Извор: Leon Ćevanić/p-portal.net
