Genijalni Nikola Jokić je često bio predmet podsmeha američke košarkaške javnosti. ’Pa on ne može da skoči. Ne može ni da trči.’ Sada Jokića vole kao jednog ne baš košarkaški građenog momka
U Americi je dugo postojalo odvajanje po boji kože – rasna segregacija, kako to znaju da kažu. Univerziteti su bili namenjeni belcima. Košarka je bila univerzitetski sport pa zbog toga Afroamerikanaca nije bilo u košarci osim u timu Harlem globtroters, koji je igrao samo revijalne utakmice protiv „belih” timova.
Tek 1950. godine prvi tamnoputi košarkaš Čak Kuper, koji do tada nastupao za Harlem globtroters postao je član Bostona. Od tada do danas broj tamnoputih košarkaša u NBA ligi se neprestano povećavao. Zašto? Brzi su, snažni i bolje skaču nego beli košarkaši. U atletici u svim sprinterskim disciplinama 100, 200 i 400 metara dominiraju sportisti s Jamajke, a u trkama na tri, pet i deset kilometara su neprikosnoveni atletičari iz Kenije. Belci tu nemaju šansi.
Kako se u košarci suprotstaviti tamnoputim košarkašima? Brzinom, skokom, snagom? To je nemoguće. Jedino razumevanjem igre, asistencijama, anticipacijom (čitanjem namera saigrača i protivnika), talentom – snalaženjem u situacijama koje nisi mogao ranije da naučiš na treningu. Nikola Jokić se igra košarke, potezi su mu duhoviti i u duelima nadigrava mnogo snažnije tamnopute igrače. Dva puta zaredom je postao MVP (najkorisniji igrač) NBA lige.
Takav Nikola Jokić imponuje „beloj” Americi. Predstavlja neostvareni san miliona bivših američkih studenata koji su voleli i želeli da igraju košarku, ali nisu mogli da se suprotstave snažnijim, bržim i skočnijim Afroamerikancima.
Genijalni Nikola Jokić je često bio predmet podsmeha američke košarkaške javnosti. „Pa on ne može da skoči. Ne može ni da trči.” Sada Jokića vole kao jednog ne baš košarkaški građenog momka koji ne voli da trči i mnogo da trenira, ali je genijalan igrač.
Živimo u podeljenom svetu. Berlinski zid je srušen 1989. Aparthejd je u Južnoj Africi ukinut 1994. godine, ali je mnogo granica ostalo među nama. Zbog toga je lepo videti Đokovića i Jokića, koji svoju pamet i talenat poklanjaju svima nama. Koliko nam njih dvojica znače shvatamo tek kada s pasošem Srbije odemo u inostranstvo. Kada nam vide pasoš, carinici oduševljeno govore: „Srbija, Đoković, Jokić.” I mi se osetimo jako važnim i ponosnim.
Gens una sumus – svi smo jedan rod. Trebalo bi sport da nas zbližava i briše rasne i verske razlike. Ali otkad postoji svet, ljudi željni vlasti vode se principom: Divide et impera – zavadi pa vladaj. I kod nas u Srbiji smo skloniji sukobljavanjima nego argumentovanim diskusijama. Da se nekim slučajem Đoković i Jokić kandiduju za predsednika Srbije, isti ovi ljudi koji ih sada uzdižu do zvezda provlačili bi ih kroz blato.
Kako je rekao veliki pisac Branko Ćopić: „Znam ja nas. Zaista, znam ja nas i po zlu i po neograničenom dobru. Po lirskoj nesebičnosti i mržnji epskoj.”
Nikola nije istetoviran niti nosi zlatni lanac oko vrata. Izuzetno voli konje. Slobodno vreme provodi u štali ili na konjskim trkama. Čak je i MVP nagradu primio u Subotici u štali u prisustvu svoga trenera i najbližih prijatelja i rodbine. Juna meseca u Subotici u glavnom nadmetanju „Subotička milja” pobedio je Nikolin konj Ejmi del Duomo. Nikola Jokić apsolutno odudara od nabeđenih zvezda sporta i šou-biznisa. Zato ga ljudi vole.
Izvor: Zoran Prelević/Politika
