Филозофски факултет у Никшићу, на коме се образују будући учитељи и наставници, одавно је препознао искушења и ризике на путу којим је ударио наш образовни систем, али се и нашао у улози митске пророчице Касандре, на чије “злослутне“ профетије друштво не реагује. Аргументована критика средњошколског образовања доживљена је занемарена и онда када се чула са инстанце црногорског државног Универзитета.
Академска трибина Универзитета Црне Горе на тему „(О)средње образовање“, која је одржана 21. децембра прошле године у згради Ректората, требала је да послужи као аларм свим актерима нашег образовног система да се наше школство налази у озбиљном проблему. Али, трибина, на жалост, није привукла интересовање оних којих се највише дотицала – представника средњих школа, наставника, родитељских савјета, Министарства просвјете… Такође, ни медији нису означили овај догађај степеном важности који је он, а то свједочимо данас, заслуживао. Но, и да је поменута трибина наишла на одзив, недавни преписивачки скандал са матурског испита највјероватније не би био избјегнут, будући да је он неумитан резултат, с једне стране, бројних реформи образовања које су, ако је судити по њиховим „плодовима“, биле прије против образовања, него за образовање, и, с друге стране, несхватљиве немарности, како унутар школства тако и унутар цијелог друштва, према карактеру и квалитету образовања које наше школе „пружају“ дјеци. Да живимо у вријеме средњовјековних универзитета, такав нехат би био одмах кажњен од стране власти које би образовним институцијама наметнуле строге reformatores studii. Насупрот томе, свједочимо да се под притиском или својевољно, стаје у заштиту нерегуларности, аномије и некажњивости, па идеја reformatores studii не би донијела благотворну промјену. Утолико се Филозофски факултет УЦГ осјећа и позваним и прозваним да помогне, овога пута и са више успјеха од митске Касандре, оживљавању образовних идеала у нашем школском систему који функционише као да се отео контроли, као да дјелује мимо нас.
Повинујући се императиву продуктивности у суровој „култури резултата“, школство се одвојило од своје водеће идеје сходно којој су образовање и знање вриједност по себи. Развој осјећања мјере за лијепо, добро, истинито, узвишено и праведно, у чему се састоји друштвена функције знања и образовања, као да је застао и поклекао због пренаглашавања економске и тржишне вриједности знања и образовања. Под притиском тржишне логике, као да се заборавило да је образовање прије свега процес култивације личности, а не обука за радни процес.
На пад критеријума у школству утицала је то што је некада благотворни притисак друштвених обавеза и дужности свих учесника у образовном процесу малтене ишчезао. Зато, у одсуству критеријума и вриједности које се данас схватају као анахрона заоставштина, „успјех“ је загарантован.
Због свега, школу морамо поново учинити мјестом „доколице“, shole , а то значи мјестом које се налази на дистанци од буке и бијеса окружења, од проблема одраслих, мјесто критичког сагледавања и промишљања себе и свијета, мјесто стицања систематског и квалитетног знања, мјесто читања, учења, памћења – свега што служи развоју личности, односно његовом образовању.
Извор: ucg.ac.me
