Умберто Еко је од 1985. до 2015. објављивао кратке колумне у италијанском недељнику Еспресо. Та рубрика се звала “Минервина сваштара” према паковању шибица марке “Минерва” на којем су се могле исписивати мисли, цртице и кратке белешке. Kолумне објављене између 2000. и 2016. објављене су у књизи под насловом Папе Сатàн Алеппе (издавач Геопоетика, 2016; превод: Александар Леви, Мирела Радосављевић и Елизабет Васиљевић), што представља сегмент уводних стихова из седмог певања Дантеовог “Пакла” чије значење до данас није одгонетнуто. У овим кратким колумнама Еко се на себи својствен енциклопедијски, научнички а истовремено духовити и провокативни начин бавио веома широком лепезом тема из популарне културе, науке, књижевности, феномена свакодневног живота, филозофије, религије, политике… Преносимо вам три текста из поглавља “О књигама и осталом”.
Додиривати књиге
Последњих недеља био сам у прилици да на два различита места говорим о библиофилији, и оба пута у публици је било много младих. Говорити о својој библиофилској страсти није лако. У разговору у оној одличној емисији на Трећем програму, Фаренхајт (која заиста у многоме доприноси ширењу љубави према читању), рекао сам да је то донекле као да сте первертит који води љубав с козама. Ако причаш како си провео ноћ с Наоми Kембел или с неком прелепом девојком из комшилука, сви те слушају са занимањем, завишћу или полетним узбуђењем. Ако пак причаш о задовољствима које си осетио сједињујући се с козом, људи збуњено покушавају да промене тему. Ако неко скупља слике из периода ренесансе или кинески порцелан, онај ко му уђе у кућу усхићен је тим чудима. Ако му, међутим, покаже неку књижицу из 17. века у формату величине дванаестине штампарског табака (дуодецимо), пожутелих листова, и каже да се на прсте могу набројати њени власници, посетилац, наједном обузет досадом, гледа да се што пре опрости.
Библиофилија је љубав према књигама, али не обавезно и према њиховом садржају. Занимање за садржај задовољи се и одласком у библиотеку, док библиофил, премда води рачуна о садржају, жели предмет, и то по могућству први примерак изашао испод штампарске пресе. То иде дотле да има библиофила, што ја не одобравам али разумем, који – кад дођу до нерасечене књиге – не разрезују странице да је не би оскрнавили. За такве би раздвајање страница ретке књиге било као за колекционаре сатова разбијање кућишта да би се видео механизам.
Библиофил није онај ко воли Божанствену комедију, то је онај који воли одређено издање и одређен примерак Божанствене комедије. Жели могућност да га додирује, прелистава, прелази руком преко повеза. У том смислу, он „разговара“ с књигом као предметом, због приче коју му књига доноси о свом пореклу, о својој повести, о безбројним рукама кроз које је прошла. Понекад књига приповеда о себи преко трагова палца, белешки на маргини, подвлачења, потписа на насловној страни, чак и рупа од мољаца, а то приповедање је још лепше када, макар јој било и петсто година, њене свеже и беле странице зашуште под прстима.
Али књига као предмет може да исплете лепу причу и када је стара свега педесет година. Имам књигу Етјена Жилсона Филозофија у средњем веку с почетка 1950-их, која ме прати од дипломског до данас. Папир је тих година био катастрофалан, данас се књига распада чим покушам да окренем лист. Да је она за мене само оруђе за рад, могао бих једноставно да потражим ново издање, које се може јефтино наћи. Али ја хоћу баш тај примерак, који ме својом крхком старошћу, својим подвученим деловима и белешкама, у различитим бојама у зависности од периода када сам је поново читао, подсећа на све оне године учења и стасавања, као и оне касније, и која је стога део мојих успомена.
О томе треба причати младима, јер обично влада мишљење да је библиофилија страст доступна само онима с много новца. Наравно, постоје антикварне књиге које коштају стотине милиона (прво издање инкунамбула Божанствене комедије достигло је пре неколико година на аукцији цену од милијарде и по лира), али љубав према књизи није само љубав према антикварним него и према старим књигама, које могу бити рецимо прво издање неке књиге савремене поезије – а има и оних који трагају за свим издањима Саланијеве „Библиотеке моје деце”. Пре три године, на једној тезги нашао сам прво издање Папинијевог Гога, додуше укоричено, али с очуваним оригиналним папирним корицама, за двадесет хиљада лира. Тачно је да сам пре десет година у каталогу видео прво издање Kампаниних Орфичких песама за тринаест милиона лира (види се да је мученик могао да одштампа врло мало примерака), али се могу прикупити лепе збирке књига двадесетог века, ако се повремено одрекнете вечере у пицерији. Претражујући тезге, један мој студент скупљао је искључиво туристичке водиче из различитих епоха и у почетку сам мислио да је то прилично бизарно, али је касније на основу тих књижица са избледелим фотографијама написао сјајан дипломски рад у којем је показао како се поглед на неки одређени град с годинама може променити. С друге стране, и неко младо чељаде с мало пара још може да набаса, између бувљака на Порта Портенсе и оног на Сант’Амброђу у Риму, на књиге у формату величине шеснаестине штампарског табака (sextodecimo) из 16. или 17. века које коштају колико и пар добрих патика и које, премда нису ретке, могу да дочарају једну епоху.
Са сакупљањем књига дешава се оно што се дешава са сакупљањем поштанских марака. Велики колекционари несумњиво имају примерке који вреде читаво богатство; али ја сам као дете наслепо куповао од продавца у трафици кесице са десет или двадесет поштанских марака, и проводио сам вечери маштајући о Мадагаскару или о острвима Фиџи, на разнобојним малим правоуганицима, сигурно не ретким, али фантастичним. Ех, каква носталгија.
2004.
То је прав угао
Једно старо веровање каже да се ствари препознају по својој дефиницији. У неким случајевима то је тачно, као код хемијских формула, јер то што зна да је нешто NaCl несумњиво помаже ономе ко је иоле упућен у хемију да схвати да је у питању једињење хлора и натријума, и да помисли премда дефиниција то не каже експлицитно да је вероватно реч о соли. Ипак, хемијска дефиниција нам не говори све оно што би требало да знамо о соли (да служи за чување хране и да јој даје укус, да подиже притисак, да се вади из мора или из солана, па чак и да је у антици била скупља и драгоценија него данас). Да бисмо сазнали оно што о соли знамо односно оно што на крају крајева служи нечему (прескачући остале податке), не требају нам дефиниције него ,,приче“. А за неког ко би желео да сазна заиста све о соли, те приче се онда претварају у фантастичне авантуристичке романе, с караванима који иду путевима соли кроз пустињу, између царства Малија и мора, или доживљаје примитивних исцелитеља који су водом и сољу испирали ране… Другим речима, наше знање (не само оно митско већ и научно) неразмрсив је сплет прича.
За дете постоје два начина упознавања света: један се зове учење показивањем, односно када дете пита шта је то пас а мама му покаже пса (иначе, чудесно је да кад му се једном покаже басет дете већ следећег дана уме да препозна као пса и хрта – при чему ће можда претерати у додавању убрајајући у псе чак и прву овцу коју види, али свакако неће у одузимању, не препознајући било којег пса као пса).
Други начин није дефиниција типа „пас је плацентални сисар, месојед, фисипед, из породице канида” (замислимо шта би дете радило с том иначе таксономски исправном дефиницијом), него нешто попут приче: „Сећаш ли се оног дана када смо били код баке у башти и тамо је била једна таква и таква животиња…”
Дете заправо не пита шта је пас или дрво… Обично их прво види, а онда му неко објасни да се зову тако и тако. И ту почињу питања. Није никаква драма да схвати да су и буква и храст дрвеће, али права радозналост наступа кад дете хоће да зна зашто су ту, одакле долазе, како расту, чему служе, зашто им опада лишће. Тада на сцену ступају приче. Знање се шири причама: посади се семе, онда семе проклија, итд.
Чак и она најбитнија „ствар“ коју деца желе да сазнају, односно, одакле долазе деца, може да се објасни само у виду приче, било оне о купусу или роди, било оне о тати који даје семе мами.
Ја сам од оних који сматрају да и научно знање треба да преузме форму прича и својим студентима увек наводим сјајан пример Чарлса Сандерса Перса који у двадесетак редова, да би дао дефиницију литијума, описује шта у лабораторији треба урадити да се добије литијум. По мени је то веома поетичан пример, никада нисам видео како се добија литијум и, ето, једног дана сам присуствовао том радосном догађају, као да сам у јазбини неког алхемичара – а то је заправо била права хемија.
Прекјуче ми је на једној конференцији о Аристотелу мој пријатељ Франко Ло Пипаро скренуо пажњу на чињеницу да Еуклид, отац геометрије, уопште не дефинише прав угао као угао од деведесет степени. Kад боље размислим, то је свакако исправна дефиниција али бескорисна за некога ко или не зна шта је угао или не зна шта су степени и топло се надам да ниједна мама не урнише своје дете објашњавајући му да су прави углови они који имају деведесет степени.
Ево шта Еуклид заправо каже: „Ако права, која стоји на другој правој, образује са овом два суседна једнака угла, сваки од њих је прав, а подигнута права зове се нормала на оној на којој стоји.“
Схватате ли сад? Хоћеш да знаш шта је прав угао? Ја ћу ти онда рећи како да га направиш, односно испричаћу ти причу шта све треба да урадиш да би га направио. После тога ћеш схватити. Уосталом, причу о степенима можеш да научиш касније, у сваком случају тек пошто уприличиш онај чудесни сусрет две праве.
Мени се чини је да овај начин врло поучан и врло поетичан, и да приближава два универзума, универзум маште, у којем се измишљају светови да би се стварале приче, и универзум стварности, у којем се стварају приче да бисмо могли да схватимо свет.
(Зашто сам вам све ово испричао? Зато што сам у првој Сваштари објављеној 1985. године рекао да ћу писати о свему што ми се мота по глави, а ово ми се данас мотало.)
2005.
Лаковерност и поистовећивање
Прошле седмице причао сам о читаоцима који имају проблем да у роману разликују стварност од фикције, и склони су да аутору припишу страсти или мисли његових ликова. Kао потврду за то, наилазим на Интернету на сајт који бележи мисли разних аутора, и међу „,познатим реченицама Умберта Ека“ налазим следећу: „Италијани су непоуздани, лажљиви, кукавице, издајници, боље се сналазе с бодежом него с мачем, с отровом него с леком, љигави су кад преговарају, доследни су једино као јарбол за све заставе.“[1] Није да у томе нема истине, али реч је о вековном општем месту које су ширили махом страни аутори, а у мом роману Прашко гробље ову реченицу исписује господин који је на претходним страницама прилично исцрпно и помоћу најотрцанијих клишеа демонстрирао расистичке нагоне. Убудуће ћу настојати да избегавам да приказујем баналне ликове, иначе ће ми једног дана приписати филозофеме попут овог -,,мама је само једна“.
Управо читам последњи текст Еуђенија Скалфарија у његовој колумни “Дувано стакло” у недељнику Еспресо, који се надовезује на моју Сваштару из претходног броја и отвара нови проблем. Скалфари се слаже да постоје људи који не разликују наративну фикцију од стварности, али тврди (и с правом тврди да ја тврдим) да наративна фикција може бити истинитија од саме истине, да може да подстакне на поистовећивање, на перцепцију историјских феномена, или да створи нове начине осећања, итд. Наравно да се с тим можемо само сагласити.
ФРОЈД ЈЕ ДОБРО ЗНАО ДА ЕДИП НИKАДА НИЈЕ ПОСТОЈАО, АЛИ ЈЕ ДОГАЂАЈ ЧИТАО KАО ОЗБИЉНУ ЛЕKЦИЈУ О ПОДСВЕСТИ.
И то није све, наративна фикција допушта и естетске исходе: читалац може да зна да Мадам Бовари никада није постојала, а да ипак ужива у начину на који Флобер гради њен лик. И управо нас та естетска димензија ставља супротно од “алетичке” димензије (што има везе с оним појмом истине коју деле логичари, научници, или судије који треба да одлуче да ли је сведок рекао шта се тачно догодило или није). Реч је о две сасвим различите димензије, тешко нама ако се судија сажали зато што је окривљени с естетске тачке гледишта лепо изнео своје лажи; ја сам се бавио алетичком димензијом, заправо о томе сам почео да размишљам у оквиру приче о погрешном и лажи. Да ли је погрешно рећи да лосион Ване Марки поспешује раст косе? Погрешно је. Да ли је погрешно рећи да дон Абондио среће двојицу асаса? С алетичке тачке гледишта јесте, али приповедач не жели да нам каже да је оно о чему нам приповеда истинито већ се претвара да је истинито и од нас тражи да се и ми претварамо. Тражи, како је говорио Kолриџ, да “вољно суспрегнемо своју неверицу“.
Скалфари наводи Вертера, а ми знамо колико се романтичних младића и шипарица убило поистовећујући се с главним ликом. Можда су веровали да је прича истинита? Не нужно, исто као што знамо да Ема Бовари никада није постојала па ипак нас њена судбина гане до суза. Препознајемо фикцију али се ипак уживљавамо у лик.
У ствари наслућујемо да и поред тога што мадам Бовари никада није постојала, постојало је много њој сличних жена, а можда смо и сáми помало као она, и тако смо извукли лекцију о животу уопште и о нама самима. Стари Грци веровали су да је оно што се догодило Едипу истина и то су искористили да размишљају о судбини. Фројд је добро знао да Едип никада није постојао, али је догађај читао као озбиљну лекцију о подсвести.
Шта се, међутим, догађа читаоцима о којима сам ја говорио, онима који напросто не умеју да направе разлику између фикције и стварности? Kод њих не постоје естетске вредности, јер су толико обузети озбиљним схватањем приче да се не питају да ли је испричана добро или лоше; не покушавају да из ње извуку поуку; уопште се не поистовећују с ликовима. Једноставно показују оно што бих дефинисао као фикцијски дефицит, нису у стању да „,вољно суспрегну своју неверицу“. Будући да је таквих читалаца много више него што мислимо, вредело би се позабавити њима, јер знамо да таквима промичу и сва друга естетска и морална питања.
2011.
Извор: glif.rs
