
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Знам ја чега се боје овдашњи анти-триколористи. Да им се тробојка не претвори у бјело-бојку. Да се тробојка црногорске традиције не покаже бјелашким амблемом. Да од све три боје не преостану само бијеле гете са црногорске тробојне ношње.
Али, тај страх могу да практикују код своје куће и у својим посланичким и партијским просторијама. У јавности, поготово у парламенту, морају данас чувају таквог једноумља и такве склоности да монополизују црногорско родољубље.
Јер, нити смо се договорили да је тробојка симбол руске и српске агресије према Црној Гори, више него што представља симбол француске или италијанске (такође триколорне и нешто старије од ових) политичке идеологије. Нити смо се договорили да је све што подсјећа на Русију и Србију представља опасност за државу Црну Гору. Нити има основа за консензус око тога да је бјелашка традиција нешто што не припада Црној Гори, таман толико колико и она зеленашка.
Дакле, морамо се навикавати на различитост мишљења. Различити однос према традицији. И да је једини критеријум пресуђивања спора у нашим различитостима, само и једино – закон.
А закон у ЦГ, у вези државних симбола, ни у каквој варијанти тумачења не забрањује истицање оних симбола који „уживају заштиту“ државе. А тробојка нађена на ковчезима краља и краљице у Сан Рему и јасно дефинисана у Уставу Књажевине, и још јасније препозната у поретку црногорске народне ношње- јесте такав симбол.
До читања у сљедећем броју….
