Један од филмова који је обиљежио деведесете, свакако јесте Трејнспотинг из 1996. године, у режији Денија Бојла, а по роману Ирвинга Велша. Филм је веома добро примљен од критике и публике, сматра се једним од најбољих британских филмова свих времена
Радњу филма прати група зависника осамдесетих година у Единбургу, који не виде смисао живота осим у уживању хероина. Главни лик филма је млади незапослени Марк Рентон, човјек у средњим двадесетим, који вријеме проводи са својим пријатељима зависницима “Сик Бојем“ и “Спадом“ , као и њиховим дилером. Поред зависника главне и значајне улоге у филму припадају њиховим пријатељима независницима Бегбију, агресивном психопати, као и спортисти Томију, који је најтрагичнија личност филма, јер у тренутку слабости постаје хероински зависник, такође и Хив позитиван, а на крају умире од токсоплазмозе.
Марк Рентон се више пута скида са дроге, и уз помоћ уличних трикова и успијева да преброди кризу, али брзо откривајући досадну свакодневницу Единбурга, који тих година грца и у сиромаштву, увијек се враћа хероину као некаквој религији и философији, која му даје смисао живота. Коришћење опијата Рентона и његове пријатеље одводе крађама и преварама, али ипак им никад није довољно, јер бијег и одсутност од сурове стварности итекако кошта. Тако да Рентон сатима или данима, услед комбинације разних опијата налазећи се у медикаментозној нирвани, бива пробуђен болним вриском дјевојке, која живи у њиховој зависничкој јазбини, и сама је зависник, а открила је смрт њене бебе. Испоставља се да је отац дјетета “Сик Бој“. Наравно, прва реакција Рентона, након што су га болно пробудили из транса је поново враћање у исти, предлажући им да “закува“ за све хероин, а на шта сви пристају.
“Спад“ бива осуђен, а Рентон пуштен уз услов рехабилитације. Ипак, иако прославља условно пуштање са родитељима и Бегбијем, осјећа се празно, узима метадонску терапију коју искористи за пар сати, умјесто 24 часа, колико је требала да му траје. Поново одлази код свог дилера, и умало умире у његовом стану услед предозирања. Након свега, немоћни родитељи га закључавају у соби своје куће да се скида на “суво“. У тим моментима као да оживљавају разни паклени архетипови, чији је режисер сам ђаво. Ипак, бива излијечен. Рентон након апстиненције повраћа своју импотенцију и почиње везу са ексентричном и затвореном дјевојком у клубу, проводи ноћ у кући њених родитеља, али убрзо открива да је малољетна , након чега га она уцјењује да наставе везу, иначе ће га у супротном пријавити полицији.
Рентон при крају филма учествује у последњој превари са дрогом. Заједно са својим пријатељима препродају позамашну количину хероина. Добро зарађују и све то прослављају као по обичају у локалном пабу уз велике кригле пива. Рентон од самог старта припрема превару, предлаже “Спаду“ да заједно украду новац од дроге али он устрашен од Бегбијеве агресије одбија. Без обзира на сав ризик, одлучује се сам на крађу заједничког новца док му пријатељи спавају, али “Спад“ је будан и не реагује. Рентон му оставља одређену своту новца на посебном мјесту. Одлази у Лондон, сређује се и започиње нови живот, чист без дроге, Хив-а и хепатитиса. Филм значајно прати и културно-музичке промјене, од доминатно панк и њу вејв музике до прелаза на рејв и техно. Али, то је била само површна промјена која се дешавала уопште у глобалним размјерама на разним нивоима, па и у политичком, који обиљежава крај Хладног рата и биполарног свијета, као и рушење Берлинског зида. Такође, субкултура Трејнспотинга, могла би се и код нас превести као распад једног система, несналажење младих талентованих људи попут чланова бендова Екв, Виа талас и многих других алтернативних умјетника, који страдају од хероина, хепатиса, Хив-а, не сналазећи се у новим околностима, мада и сивило претходног режима није било значајно боље иако сад све долази до крајњих граница трагедије и смрти многих од њих.
Снимљен је и други дио Трејнспотинга, гдје су сад сви сређени колико-толико породични људи, осим “Спада“, који је још увијек зависник. Ипак, и њему се срећа окреће, кад упознаје младу бугарску проститутку, која му даје предлог да напише књигу о свом животу. Наравно, прва реакција његових пријатеља је била“ ма, ко ће то читати“, али при крају другог дијела рукопис књиге ипак прихвата угледна издавачка кућа. Иако и “Спад“ позитивно утиче на младу посрнулу Бугарку, која се враћа својој земљи, нудећи и њега да пође са њом, он одбија као последњи “домородац“ вјечито сивог, хладног и облачног Единбурга, којем остаје вјеран до краја. “Спад“ је такође један од ликова, који иако доброћудни преварант и зависник, никога никада није наљутио, и то му прећутно сви признају.
У овим двају дијелова филмова, може се видјети сва духовна изгладњелост западног младог и средњовјечног човјека, коме се живот своди на хедонизам и голи егзистенцијализам, испијању милк-шејкова, једењу хамбургера, упражњавању секса, и на крају хероина. Иако наркомани, који да би дошли до свог фикса ови млади људи су дубоки боготражитељи, тражитељи смисла, кога никако не налазе у потрошачкој култури, али који се ипак на њихову срећу или несрећу уклапају ту и тамо у успјешне чланове друштва, са свим рупама на души. Вјероватно неки од људи који држе кључеве овога свијета, потичу од оних срећника, који су успјели да се извуку попут Марка Рентона. Колико их само има, који и на овим просторима одређују правила. Да, “Рентона“, а који су у ствари само у потрази за добрим “фиксом“, било да је хероин у питању или нешто друго. Битно је да “машина, настави да ради“. . .
Милош Лалатовић
