Ни у оном еуфоричном тренутку од 30. августа прошле године нисам помислио „лако ћемо“ у времену које је долазило. Никада нисам очекивао да УРА спроводи „наш“ програм, да заборави на своје гласаче и постане привезак двије велике коалиције.
Тај ниво политике и није тако захтјевно разумјети. Просто, заиста смо различити. Свака од наших страна вјерује да је та позитивна разлика у њену корист.
Уз велике побједе иду и таква одрицања, иду и неправде, море лоших потеза и одлука, навикавања која, из искуства, бесомучно дуго трају, тапкање у мјесту и редом. Уз пораз иде само неподношљивост пораза.
Можемо ли изаћи из овог зачараног круга?
Можемо ли заједно направити још који неопходни корак да се ово друштво помјери напријед, промијени и ослободи ужаса, наслијеђеног страха и патње?
Све смо знали када смо кренули заједно. Све! Знали смо да нећемо остварити своје кључне програмске или идентитетско-културолошке тежње. Знали смо да је савез различитих у еуфорији побједе врло тежак, да компромис од јуче, сјутра већ изгледа као предаја, издаја или пропаст. Изглед, међутим, често вара.
Знали смо да је пред нама много више од пуког преузимања извршне власти.
Заглибили смо се, ипак, одмах до грла. Доказали су многи, многи и од лидера, да нису ни очекивали побједу – неки су то потврдили и неучествовањем у предизборним кампањама. Побједа и није била класична политичко-партијска, програмска, него свенародна, нагомилана фасцинантним литијским отпором, социјалном неправдом и одавно прекипјелом бездушношћу ДПС-а.
Људи су очекивали више, а ми се, чак, нисмо ни потрудили. Не значи то да ико жали за ДПС-ом, али извјесно је разочаравајуће гледати као се чудесна побједа дави у неком плитком брлогу на који смо се намерачили чим смо искорачили из оног дубоког и страшног.
Можемо ли, међутим, још који корак даље?
Остали смо, за само годину „владања“, много дужни људима.
Ако бисмо овако трајали још три и у свакој урадили колико у првој години нико нам се не би ужелио следећи вијек.
Пријетимо једни другима изборима, новом владом и ничим – једино и право име за немијењање ничега. Углавном смо у претполитичком, сеоском колориту гдје су вјечно двојица против трећега.
Од УРА нисам очекивао чудо. Није се ни догодило, али не због моје сумњичавости него због намјенски, с циљем надуваног страха, којега Абазовић свакодневно мора да издушује не би ли доказао да му је Црна Гора свијет прије сваког другог, посебно албанског и надасве српског, мада нико поуздано не зна шта то значи изузев Ђукановића који је „створио“ оба.
Умјесто да потпуно развргнемо ДПС насљеђе и успостављене принципе наводног црногорског самоодржања које је из практичних разлога инсталирао Ђукановић, на врховима прстију се скакуће по том лоповском минском пољу и свако мало узвикује: не брините, чувамо биће Црне Горе! Ми смо патриоте! Свесно или не тај извјештај сваки пут се на даљину предаје Милу Ђукановићу, врховном вођи и трасеру неког „полусветог“ пута у будућност.
Ако се, међутим, чува ДПС-ова покварена матрица, наша заједничка пјесма никада неће постати хорско пјевање различитих гласова него ће остати кукњава и нарицање изгубљених и уплашених.
Морамо, дакле, одбацити Ђукановићево темпирано насљеђе јер ту нема ничега узвишеног и вриједног чувања – само поља посијаног раздора, дубоко усијане мржње и страха заогрнутог крупним лажавинама и идиотлуком бесрамног „вође“!
И данас сам спреман, тренутно и на властиту политичку штету, да подржим грађење оне Црне Горе која припада свима, јер надоградња Ђукановиће никада неће бити ништа више од историјског заморчета њеног дојучерашњег већинског власника. Ђукановић не смије бити мјера ствари; ни Влади, ни странкама већине, јер ми нисмо изабрани да наставимо погрешан пут, него да градимо јасно нови.
Можемо ли још који корак даље и заједно?
Не морамо и било би непоштено да наставимо ако нећемо испунити обећано, ако ћемо наставити истим стазама које су други утабали за нас.
Не разумијем став да реконструкција Владе долази у обзир само ако ће нови министри бити нестраначке личности. То, овога пута чак није ни жеља премијера. Ствар није у томе да се просто један министар замијени другим – сличан сличним. Треба нам влада у којој ће се радити сложно и коју ће несумњиво подржавати већина. Ђукановић би је нападао као издајничку, што је част за свакога патриоту, али би истовремено његови убрзо схватили да је он кључни проблем ДПС-а који ће потонути у радикалну комитску баруштину или се ослободити „слијепог вође“. Неспоразумом и свађом само га хранимо.
Не мислим, заиста, да „нову Владу“ треба да залидеримо, напунимо сујета и умишљености. Ипак, странке нису само челни људи, уосталом, неки смо се повукли са изборних листа да би „она побједа“ успјела. У Странкама су и тихи људи пуни знања и стрпљења – они који су жртвовали много у минуле двије деценије. Зар нисмо дужни да их уважимо макар онолико колико се поједине партије боре за кадрове ДПС-а – за њих који су до јуче били „старјешине павиљона“?
Маштати о новим, пожељним политичким партнерима допуштено је и релаксирајуће. Политика, међутим, нарочито она државна, није машта него сурови праксис, математика која тражи резултат, а не усложњавање једначине до нивоа нерјешивости. Може и тако, само да се договоримо; неки ћемо другачије него до сада. Ако разборитост и стрпљење нису врлине потражите онда безличне и себи сличне. Изненадићете се колико их је и како се тешко договорити с њима – скоро као и са собом.
Горан Даниловић
