Овдашњи европољупци падају у несвјест на све манифестације традиције широм сјеверно-атланског свијета. Воле раскош и гламур европских дворова и двораца, радо наглашавају колико траје амерички Устав, и са неким нарочитим одушевљењем набрајају шта се све смије а шта не, на Вимблдону. Те јагоде са шлагом, те висина кошене траве, те обавезна бијела одјећа на играчима…
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Истовремено, овдје, у односу на своју традицију, они су агресивни и саркастични.
Вимблдонска нерадна недјеља, као манифестација вјерских назора организатора турнира, њима је ствар за дивљење, док је овдашњи улазак религије у јавни простор тема која их ужасава.
Бадњаци, слама, свијеће и литије, код наших „љубитеља“ Вимблдона изазивају гнушање. Веза вишеструког вимблдонског побједника са Kосовом је нешто што они презиру, док истовремено подржавају политичко кажњавање спортиста из Русије и Бјелорусије.
Њиховим принципима није лако пронаћи ни главу ни реп, осим једног јединог – да не подносе сами себе и сопствену традицију.
До читања у наредном броју.

